Ослобођење је у ове крајеве дошло нешто раније у односу на целу Југославију са јесени 1944. године. Шта се дешавало покушали смо да реално опишемо и пренесемо сведочанства многих савременика тог времена. Међутим, док се ратовало на другом крају земље овде условно речено поражене снаге ЈВуО нису мировале. Покушано је да се не прихвати и призна нови друштвени систем и поредак него да се исти сруши. Долазило је до разних претњи, па и сукоба пуцњаве и борби у којима је било мртвих. Групе војника ЈВуО, који се нису предавали, сукобљавали су се са ОЗНА, не са КНОЈ-ем напомињемо ОЗНА и милицијским потерним оделењима. Можда су у неким другим крајевима коришћене и друге веће јединице и формације војске. Наравно и народ, није баш сви и подједнако баш прихватао нову власт, имало је отпора по готову у постављеним задацима и аграрној политици. Јавило се и дезертерство, поједини војници бежали су са фронта из западног дела нове државе. Нови нису хтели ићи у допуну, једноставно нису хтели да ратују тамо. Оружја било је и остало много. Тако да је било лако да се овде у овом крају пружи одређени отпор. Тако да је било неколико група које су покушавале да истом тактиком као партизани 1941. скрену пажњу на себе и своју активност. Да унесу несигурност по власт и донекле исту уруше и врате стари поредак. Палили су општинске архиве, сретали и пресретали политичке активисте КПЈ, претили и убијали, палили вршалице и задружна гувна, разне акције. Из с. Црљенца (то село је припадало Млавском срезу) једну такву оружану групу водио је Живко звани „Ђаволаш“.
Док из петровачког краја, другу, дојучерашњи партизан и ОЗНА-ш Миодраг (Драги Саве Срејиног) Новаковић из с. Забрђа. Заједно са четничким поручником Поповићем који је био са Косова родом. У то време убачена је и група од двадесетак старих четника из иностранства коју је водио четнички официр поручник са ових ратних терена касније командос Блажа Радосављевић. Много тога се закувало и догађало. Милиција и ОЗНА имали су пуне руке посла. Уз много напора и одређене жртве на обе стране, ове групе су савладане као и појединци. Познато је како је тим ОЗНА-ним акцијама руководио већ поменути Риста - Сима Каровић.
Зашто смо ово поменули? Из следећег разлога ради разграничења, шта је ко и донекле радио? Да би се данас могло схватити. Неколико пута чули смо како је то извршавао и руководио КНОЈ[1]?! и како се њима приписују одређене акције. Сигурно то није тако, имали смо више прилика да разговарамо и много пута у присуству проф. Љубише Петровића - „Партизанчета“ са потпуковником ратног ваздухопловства Живојином Живом „Гембешем“ Станојевићем из Каменова на служби у ЈНА. Ко је био он? Живојин је рођен 1924. год. у селу на домак вароши, добар спортиста, гимназијалац, политички комесар чете у НОР-у у Босни, затим у КНОЈ-у у Београду. На истој функцији краћи период, да би већ 1946. год. отишао у авијацију и ваздухопловство поставши пилот. Он је говорио: „Изричито тврдим, да КНОЈ, јединице нису учествовале у овом крају у ниједној акцији. КНОЈ је коришћен тј. Војска за много крупније и сложеније операције. За те локалне сукобе и акције, то је радила у почетку Команда места доласком ослободилаца, Радни батаљони, милиција, па потом ОЗНА по налогу среског комитета и можда УДБ-а касније“
Такође, велику захвалност дугујемо горе свим поменутим саговорницима који су помогли да се истина сазна о овим мученицима и страдалницима Српског народа. Видели смо како су побивени доласком нове власти махом и током краја 1944. год. Такође, захвални смо највише у утврђивању историјске истине старом ловцу и берберину Добрици Стокићу, учеснику НОР-а. Он је свакодневно такорећи током 1998. год. Долазио, мада тешко ходао због оштећене ноге, доносећи податке, по неко име убијених, да се упише и сачувају од заборава. За многе је тврдио како су то били добри, вредни и поштени људи, али на другој страни. Напомињао је како је рат био страшан и како је грешка била нове власти што се тако сурово обрачунала са њима. Поготову, јер су међу убијеним били многи невини без икакве мрље. Да је тако било верујемо му као и другим свим саговорницима, судионицима тог времена који су се трудили да се много чега не заборави и који су као и ми подвлачили, како је рат био суров и тежак са много патњи и страдања на свим странама са жељом да никада, никада не дође до поновног братоубилачког рата.
Посебну захвалност исказујемо Владиној комисији за откривање ратних злочина 1941-45 год. тј. Др. Срђану Цветковићу. Др. Немањи Девићу, као и др. Владимиру Димитријевићу и др. Еми Мирковић, њој и њима, такође на одржаном научном скупу на горе помињану тему о Злочинима....)
Овај рад и истраживање посаветио сам мом каменовцу Живораду Стаменковићу- Жикици „Шпигелу“ - студенту права, такође неправедно и без пресуде стрељаном на „Чачалици“ у Пожаревцу октобра 1944. од нове власти тзв „ослободилаца“...чија сенка као да ме прати још из моје ране младости. Слушајући многа казивања о том невином страдалом студенту и сину јединцу. Ван серијском младићу, изванредном говорнику, спортисти и писцу из мога комшилука и села. Та људска величина и личност па опет тужна прича ме окупирала и следи до данашњих дана....
[1] Корпус народне одбране Југославије - посебна јединица Народноослободилачке војске Југославије, која се бавила безбедношћу и заштитом на ослобођеним територијама. Формиран је 15. августа 1944. одлуком Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ). Био је потчињен поверенику за народну одбрану НКОЈ-а, маршалу Јосипу Брозу Титу, који је њиме руководио преко начелника Одељења за заштиту народа (ОЗН) Александра Ранковића Марка.