(октобар 1944. године - фебруар 1945. године.)
На овоме месту припадници нове власти су од октобра 1944. године до фебруара 1945. године вршили масовна стрељања својих политичких противника тј виђенијих угледних грађана како официра, жандара, приватних предузетника, радника, сељака тако и представника власти, председника општине и других.
Малолаолска воденица на реци Бистрици
Највеће масовно стратиште, где се верује да је ликвидирано преко 100 људи на „брзу руку“, као и сви други, без пресуде или у монтираном кратком процесу тј пресудом без правог суђења. Напомињемо, да се све догодило око воденице на бистричкој реци у катастарском поседу Мало Лаоле, што многи греше и исто погрешно називају Стамничком реком чији је атар близу. Затвореници су извођени ноћу из петровачког затвора и терани везани под наоружаном пратњом пешице. Неке групе везаних под оружаном пратњом, теране су у сумрак. Остало је запамћено а и о томе у детаље казивао ми је Љубомир син Душана „Руфа“ из Кладурова (сада Петровчанин) у детаље уз присуству таксисте Перића. Када су терали групу затвореника неистомишљеника кроз село Лесковац, Душан Руф је намерно викао, на српском и влашком језику: „Људи ја сам Душан командант села Кладурова, терају нас на стрељање, поручите тако мојима у село!“ Није вредело ни опомињање уз псовке и кундачење стражара. Душан је тако хтео да саопшти народу шта се ради и како се понаша нова „Народна власт“. Занимљиво, за њима је ишао његов верни пас сеоски, који је све време стајао и лежао пред затвором у Петровцу. Они су га јурили, да би се он опет враћао и бдео у околини заточеног Душана. Када су исти побивени, пас се вратио у Кладурово, дошао пред кућу и тужно само једном заарлаукао „Аааауууу“. Укућани су изашли вани, погледао их је само и отрчао и никад се није вратио кући више. Душанова мајка скинула је мараму и заплакала. “Јао, јао, куку мени, сигурно су убили мога Душана“! Тако је и било, та група је стрељана.
Неки казују да је овде стрељано преко 250 мученика. Још 90-их година прошлога века, независни политички а млади истраживач и писац сакупио је преко 80 имена страдалника. Касније, исти списак достављен је Комисији за тајне гробнице Владе републике Србије коју је водио министар г. Хомен[1] и други научници. У сакупљању имена помогли су сведочењем тј казивали су многи, поменућемо само неке, као што су: познати петровчанин берберин Добрица Стокић, и његов помоћник Жика, наставник Бора Рамовић, Љубивоје Филиповић тзв. Гина Јаворац из Забрђа, Власта Кожувар Добрњац - Властимир Димитријевић, таксиста Драгиша Перић из Рановца, Бора Благојев из Панкова, као и Љубивоје Симоновић - Банда из истог села, па стари „Карикан“ који је био хапшен тада и избегао стрељање. Затим син од Душана „Руфа“ Љубомир Димитријевић из Кладурова, Костадин Стокић рођен 1912. год. из Великог Лаола, Десанка – Деса Стојадиновић из истог места, мајка чувене зубарке Драгице. Чедомир Бора Петровић предратни подофицир а касније и официр ЈНА из Београда. Он је оставио такође значајно сведочанство о истим догађајима. Његов син проф. Љубиша Петровић звани „Партизанче“ казивао нам је како се једва спасао и извукао живу главу из тога сабирног затвора тада. Заправо, њега је спасао ургирајући Стојан Новаковић - Грбави из Дробежа у чијој је кући била партизанска база за све време рата и која није откривена. Како је Чеда био отеран за Пожаревац тако је исто и Аца Димитријевић син Воје Митиног из Каменова најбољи друг и заменик Живораду Жикици Стаменковићу „Шпигелу“ студенту о коме се доста зна[2] а које су заједно отерали из Божевца, пошто су претходно били мобилисани да крену у НОР у Босну. „Шпигел“ је стрељан на непознатој локацији у Пожаревцу. Претпоставља се на Чачалици, док је Ацу из затвора извукао лично стари Славко Цвикераш, заљубљеник у фудбал и „Млади Радник“, који се крио у Каменову код Аце за време рата. Такође Жикица - Живота Ивковић[3] из Трновча „чувени емигрант“ из Чикага објавио је у крагујевачким „Погледима“ списак стрељаних. Он је исти сачинио одмах након рата када је и он одговарао и лежао за исто дело на робији. Међутим, списак је непотпун, али и такав има велику вредност, исти је и нама доставио. Ту су побивени махом припадници ЈВуО, службеници Среске и општинске власти, председник општине, угледни грађани, жандарми, официри, попови, кафеџије, занатлије трговци, угоститељи, студенти и угледни српски домаћини-сељаци. Неки су на брзу руку ислеђивани а већина не. Неки су из Петровца отерани у Пожаревац а рекосмо били су из млавскога среза. Ти тамо, стрељани су такође у масовним гробницама на пожаревачком брду Чачалица затим у Забели а помиње се и гробница око Љубичева. И све тако до фебруара месеца 1945. год. када је стигла прва забрана о масовним стрељањима, када су успостављани закони и прописи нове власти Службеним листом... Онда је кренуло суђење и многи су у тим суђењима проглашавани такође ратним злочинцима и над њима су исто уз пресуду вршена стрељања. Или су уз конфискацију, делимичне или целокупне имовине, лежали на дугогодишњој и тешкој робији уз губитак грађанских права и др. Многи подаци и доступна данас архива о истом су сачувани. Не баш лако и сваком, они су доступни, упркос забрани о објављивању и тајности. Мада, напомињемо, њихова тајност давно је истекла, па по некад зависи исто добијање од добре воље службеника запосленим у архивима или судству.
Ми смо неке податке добили од поменуте комисије Владе републике Србије[4] (наш мали истраживачки и тим из Дигиталног музеја[5]) тј од др. Срђана Цветковића, др Немање Девића са напоменом да се исти не смеју злоупотребљавати као и то да будемо обазриви због евентуалних наследника, актера тих догађаја. Окружна пожаревачка ОЗНА достављала је надређенима у Републици такорећи педантно податке о многим стрељаним по срезовима. Тадашњи опонумоћник ОЗНА био је последњи партизански комесар из рата Пожаревачког партизанског одреда Никола Сикимић - Максим[6], чије име носи данас библиотека у Кучеву. Јасно се види како се он питао лично за многе страдалнике, наравно и не само он, иза њега је стајала партија (КПЈ и комитет), како је то педантно вођено и рађено може се видети и из књиге „ОЗНА“[7] аутора др. Срђана Цветковића и Немање Девића. И из тих пожутелих папира и укоричених свезака може се видети како су њихова имена штиклирана црвеном мастиљавом оловком. Исти Сикимић Максим је касније био један од иследника на Голом Отоку и командир познатом писцу из Лугавчине тј. Кобиља - Кости Станојевићу који је доста писао о Хајдучији у овоме крају. А написао је и мању књижицу о тим тешким данима и мукама са Голог Отока, где га помиње. И Никола Сикимић Максим написао је књигу шездесетих година у оквиру едиције Ратне хронике Браничева, она се звала „Растанци“. Иста казује о рату на овим просторима а занимљиво је то што ни један ред није посветио својој послератној активности и поменутим догађајима, дакле то је била строга тајна. О истом се само шапутало или тихо говорило међу провереним и својим људима.
Родбина стрељаних је крадом ноћу одлазила на та места где су ликвидирани и откопавали су мртве тражећи, идентификујући своје и лешеве својих убијених односили и тајно сахрањивали на сеоском гробљу. Зашто кажемо крадом? Зато што су ти младићи из Радног батаљона били они који нису отишли у Босну у НОР, они су остали ту све време и то им је урачунато у ратни стаж, а обављали су разне задатке па чак чували ноћу и дању стражарчили на тим местима. Неки су знали да народ узима ноћу „краде своје мртве“ и односе. Неки од стражара правили су се да то не виде и ноћу пропустали те несрећнике да у мраку копају и претражују, траже своје мртве стрељане. Један од тих био је и Бора Благојевић Панкова који ми је о томе казивао. То је трајало дуго, да су поједини лешеви мртвих били у поодмаклом стадијуму распадања, па су поједини препознавани по деловима одеће. Многи стрељани су остајали на стратиштима, да би њихове кости развлачиле звери, пси па и домаће животиње, као што смо чули и забележили причу о глави председника петровачке општине Боле Станојевића коју су изриле и оглодале свиње, препознат је по сребрним зубима у вилици... После рата, многи су палили свеће воштанице тим људима стрељаним тамо. Углавном тајно и ноћу а то се чини и дан данас, највише новембра око св. Арханђела кад су била најбројнија стрељања.
Кад је ко стрељан и којој је војсци припадао? у виду напомене, може се видети из картотеке коју је сачинила Владина комисија а на основу података из ОЗНА оригиналних спискова. То је било доступно на друштвеним мрежама и по први пут јавно обелодањено. Само је требало укуцати, Државна комисија, тајне гробнице, стрељани после 12.09.1944. и све се лепо могло прочитати и штампати.
Говорило се, када је народ масовно почео тражити своје стрељане како су неки од стрељаних откопани из те велике масовне гробнице од других затвореника уз присуство стражара „Радног батаљона“ и однети и бачени на место „ Прекале“[8] у реку Млаву.
Нешто од тога и те историје делимично осветлио је и описао још 2009. год. као сведочанство, познати петровачки интелектуалац и проф. Бранко Лазић - Манас, песник и писац у књизи: „Дућани медаља времена“ где он описује те сурове догађаје и донекле стрељања као и људе, чланове тога преког суда у вароши Петровцу. Дакле, чланове преког суда нове Власти који су, гле, сви завршили трагично тј сурово, по оној народној: „Бог бави а не заборави“.... Сигурно да је поменути професор оставио и непознанице и недоречености у том свом раду историчарима и млађима. Нека имена је изоставио, као и презимена, не можемо тврдити да је то урадио намерно или случајно када знамо да је он у то време поред осталог морао знати и то. Он је тада имао 15. год. као ђак и да се сигурно о томе причало у очевом дућану. Уосталом, то је била угледна варошка породица.
Нама, нашем народу, није јача страна евиденција статистика и забелешке, тако да ће остати сигурно ту празнина и белина. Заправо, биће непоменутих, иследника, можда и судија, жртава и извршиоца као и датума, времена и прецизна локација .... За неке ликвидиране људе није било никаквих података сем сећања и изјава родбине, пријатеља или другара.
Што се тиче лево орјентисаних, блиских комунистичкој идеологији и ослободиоцима тј. новој власти, они су педантно све пописали своје жртве. Тога има у књигама, као и на многим мермерним плочама и споменицима. Али и ту на жалост има једно али, неки су запуштени и пропадају препуштени зубу времена а неки су очувани. Мишљења смо и стално смо говорили, ми млађи борци из ратова 90 година, да споменике не треба рушити и скрнавити, ма из кога времена и периода били, јер то нису чинили ни Турци.
Споменици су сведоци историје и једног времена. Њих не дирати а нове подизати и употпуњавати завичајну историју и сазнања. То учинити у сарадњи са СПЦ[9] и Млавским намесништвом у Петровцу и одређеним институцијама макар у виду једног крста и мањих мермерних плоча. Такође избрисати имена егзекутора, чија имена и данас носе улице у граду. Једну улицу назвати по тим жртвама страдалим од комуниста. Та тужна и суморна места би требало обележити, а не да нас на то приморава Европска унија и уцењује уласком у њихове редове. Та стратишта и тешка места по Србију и Српство морали би смо ми сами уредити а као наук и завештање да не буде никада братоубилачког рата и освете. Чињеница је како је овде освета баш начињена, као и у другим местима широм Србије а доласком тзв слободе и ослобођења. Стрељано је преко 60.000 неистомишљеника не ћемо рећи противника, а у самом Пожаревачком округу преко 700 особа. Освета је најављена у Београду од ослободилаца у првом говору двојице партизанских команданата и генерала лајтната Коче Поповића и Пеке Дапчевића октобра 1944. а што је забележио и дневни лист „Политика“ што ми доносимо овде, да се може прочитати.
Зарад историје, поменућемо и казивање учитеља Станише Бранковића из Забрђа, касније високог милицијског службеника и официра, потом песника и пензионера који нам је недавно причао како су доласком око 12. октобра Совјети тј. Црвена армија стрељали својих осам војника у Петровцу уз реку Млаву и бетонски мост код кафане „Касина“, заправо изнад, где се некад у чамцу испод пекаре продавала риба, а све због прекршаја, самовоље, баханалија који су исти чинили кршећи војне законе над народом овога краја,
Говорило се, у шта је данас тешко поверовати због недостатка тих докумената, како је једна група мобилисаних младића из „Радног батаљона“ прозвана „Црвена рука“ по угледу на познату Аписову Црну руку из минулог времена. Како су они били егзекутори и чинили Црвени терор. Ванић Владимир из Стамнице оставио је сведочанство у својим казивањима, како је у Градској стражи, постојала група људи која је била задужена да стреља народне непријатеље и њу су звали рекосмо „Црвена рука“. Они су били ревносни и извршавали све задатке својих претпостављених па чак и ликвидације. Што опет доводи у сумњу а потврђује све оно раније речено. Аутору овога текста говорио је лично Драгиша Милосављевић из Дробежа засеока у Каменову, како је његов рођени брат Добривоје звани „Жућа“ био мобилисан са још двојицом Дробежана у исту јединицу са Миланом и Миливојем Крстининем - Стевић тј. У Радни батаљон, када га је упитао, а није га видео 6 месеци „Па добро брате, што ниси дошао некада до куће? Петровац ти на дохват руке нема 3 километра, шта ви то тамо толико радите?“ Исти га је погледао бело, одмахнуо руком и рекао: „Сад си ме то брате питао и никад више, ћути и не казуј ником, не можемо само крв да оперемо која је до колена свуд на све стране!“
Веома је данас незахвално појединачно и поименице претресати или неког прозивати. То не би требало радити због наследника јер они нису криви за поступке својих пара дедова и дедова, стричева и сл. Мада чаршија то најбоље зна, као и појединци који о томе не желе да разговарају. Мада, то се и данас може чаршијом чути, заправо ко је све то и како радио.
Више пута је казивао поменути професор Лазић, да би нам такође оставио непознанице шта се све догађало у редовима партизана и касније победника и ослободилаца. Као на пример, оставио нам је причу и тврдњу др. Раце Живковића да је политички комесар Бата Булић убијен са леђа у потиљак??? Ко је то учинио и зашто и дали је и како све то било онда у Бистрици??? Нико то тачно није никад потврдио, нити реконструисао а ни демантовао. Или енигму око погибије младог и напредног СКОЈ-евца и активисте Милета - Станојла Ракића из Петровца, који је погинуо под сумњивим околностима у кочијама, враћајући се ноћу са задатка и неке агитације тј. Збора грађанства. Неко ће рећи, да су то неке друге приче али ко ће све знати и растумачити, вероватно има неких повезаности.
Многи не могу схватити ни данас, колико је то било тешко и тмурно време, никад брже ни лакше није се могла изгубити глава но тада, за најмању ситницу људи су страдали. Али било је и оног другог, ако је човек имао неког да га заштити могао се спасти. То најбоље илуструје пример четничког команданта села Рановца Китана Кринуловића. Он је поред прогона па и стрељања присталица НОП-а успео неке од њих да сачува и да балансира да води своју политику и тако сачува многима главе са обе стране па и своју на крају. Рођени кум му је био, који му је крстио сина, четнички капетан Јагош Живковић. То сведочење пренео је Бранислав - Брана Богдановић, да лично се Круна Лазаревић првоборац заложила да се не ликвидира заточени Китан. Круну су крвнички мучили четници да ода мрежу својих партизанских сарадника. Она је иако била жена такорећи полуписмена са села, домаћица, разборита, није дозволила неправду а таквих је било веома мало и ретко. Стиче се утисак да је било и оних који су намерно желели у погодном моменту да се разрачунају. Још један леп пример људскости а који смо забележили од поменутог Бране Богдана из Рановца, угледног домаћина, пчелара и ловца. „Круна је имала кћер Вукицу, млада и лепа, загледала се у сина од неког нашег четника овде у селу. И она `оће њега па њега и он само њу, па њу, и наравно они се узму и касније отишли заједно у Босну да ратују. Али овде је испао жесток џумбус. Риста Сима Каровић зове Круну у ОЗНА на саслушање и креће дискусија. „ Шта је то било Круно?“- „Шта Симо?“- „ Па то зашто си дала ћерку за оног Четника?“ Круна само: „Па тако“! слеже немоћно раменима. „Зашта смо се ми борили, шта је сад то?“ Круна слуша и онда смиреним гласом: „Слушај ти Симо сад мене, деца су сама бирала, а природа је природа и ја ту не могу ништа“! - „Јел тако?“ „Тако!“. Дискусија и разговор су били завршени.
[1] Слободан Хомен (Београд, 19. април 1972) српски је политичар и адвокат. Био је државни секретар Министарства правде, те члан Државне комисије за тајне гробнице убијених од септембра 1944. године и посланик Социјалдемократске странке у Народној скупштини Србије.
[2] Његов лик је делом екранизован у једном од актера чувене ТВ серије „Више од игре“ редитеља Здравка Шотре 1976.
[3] Комунистички злочини у срезу Млавском 1941-1956. Саставио: Живота ИВКОВИЋ, Чикаго; Погледи; мај 2003.
[4] Комисија за тајне гробнице убијених после 12. Септембра 1944. године; Влада Републике Србије донела је одлуку о оснивању Државна комисија за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. http://www.komisija1944.mpravde.gov.rs/
[5] https://digitalnimuzej.petrovacnamlavi.org.rs/
[6] Библиотека „Никола Сикимић Максим” Кучево - јавна установа културе и наследник је Читаонице основане у тада Горњој Крушевици, како се некада звало Кучево, далеке 1873. године.
[7] ОЗНА: документи о политичкој репресији у Србији 1944–1946. књига непознатих и први пут објављених докумената који разоткривају стравичну државну репресију за време комунизма. Аутори-приређивачи: Срђан Цветковић и Немања Девић; Catena Mundi; Шта је ОЗНА мислила о српској грађанској класи?
Колико је побијено, затворено и протерано грађана Србије у првим годинама комунистичке власти?
Ко су били Ознини егзекутори и ко је одобравао стрељања?
[8] Ушће речице Бистрице у реку Млаву
[9] Српска православна црква, Епархија браничевска, Млавско намесништво, Црквена општина Петровац на Млави, Црква Светог Вазнесења Господњег у Петровцу на Млави
Регистар жртава комунистичких злочина у општини Петровац на Млави