Лево од - седмог!

Са идејама комунизма упознала сам се у седмом разреду средње школе, тако Вера Милетић започиње исповест пред иследницима београдске полиције. Записник са саслушања пре 61 године, коначно доступан нашим читаоцима.

Пишу: Угљеша Балшић и Вељко Лалић (novosti.rs)

“И УМРЕТИ за слободу може само див јунак”, песма је са којом су комунисти и партизани одлазили у борбу, а неретко и у смрт. Ови стихови као да су постављали кодексе понашања, како на фронту, тако и у илегали.
Период Другог светског рата захтевао је див-јунаке, али са херојима се јављају и издајници. Ваљда и зато да би ови први били већи, храбрији и случнији дивовима из песме. Вечни белег издајника лепљен без много милости. Али, милости тада није било.
У Комунистичкој партији Југославије посебан значај је придаван држању пред класним непријатељем, о чему се расправљало на партијским састанцима. О овој теми су комунистима држани курсеви, али је често све теориско знање било разбијано као кула од карата, када би илегалци пали у руке искусних, и неретко сурових полицајаца.

На комунистичким састанцима су истицани примери непоколебљивог држања пред непријатељем, а навођени су примери другова који су издржали сву тортуру, а да нису ниша издали. О храбром држању комуниста писано је често у прогласима и окружницама КПЈ. Тако, септембра 1942. године у окружници број 4 покрајинског комитета КПЈ за Србију, између осталог се наводи: “Најсветлије традиције наше партије, највећа драгоценост коју је Партија предала у руке новим генерацијама јесте херојско и комунистима достојно држање њених најбољих бораца пред класним непријатељем”, да би се затим навела имена чланова КПЈ Ђуре Стругара, Вукице Митровић и Милоша Матијевића, који су 1941. године издржали мучења у Специјалној полицији Београда и Гестапоу, а да нису проговорили о илегалном раду.
Култ хероја поткрепљиван је жигосањем оних који су пред тортуром поклекли. Комунисти, углавном, нису крили своје другове који су попустили пред претњама, батинама и мучењем у казаматима Специјалне полиције Управе града Београда или Гестапоа.

БЕЗ ДИЛЕМЕ

и без милости комунисти су издајником прогласили и Веру Милетић. У Одељењу специјалне полиције Управе града, 24. новембра 1943. године на почетку саслушања уписано је - Вера Милетић, студенткиња филозофије, стално настањена у Пожаревцу, Немањина улица бр. 44. Тако почиње записник са саслушања, које “Новости” ексклузивно објављују, тачно 61 годину после њеног исказа датог, по свему судећи лично Божидару - Бошку Бећаревићу, тадашњем шефу Четвртог одсека у Специјалној полицији Управе града Београда. Овај препис записника 61 годину лежао је у депоима ОЗН-е и УДБ-е, а већ многе приче испредане су о “провали у јесен 1943. године”, после које су у Београду разбијене многе ћелије, а чланови КПЈ похапшени. Овај записник коначно отклања све дилеме и сва нагађања која су несрећну жену, стицајем околности, пратиле све до данашњег дана. Огромно интересовање јавности за Веру Милетић побудила је чињеница да је њена ћерка Мира Марковић, супруга Слободана Милошевића. Судбина Вере Милетић често је без икаквог повода везивана за њену ћерку или чак за ЈУЛ.
Трагедија Вере Милетић, која је у време “јесење провале” имала 24 године, почиње августа 1943. године када се после обављеног војно-политичког саветовања у Шумадији, у Београд вратио Благоје Нешковић. Он у престоницу доводи Веру, тада члана окружног комитета Комунистичке партије Југославије за Пожаревац. Она долази са задатком да хитно преузме све партијске везе од Василија Бухе, организационог секретара покрајинског комитета за Србију. Циљ је био да она постане руководилац месне организације, док се не формира месни комитет.
Вера Милетић о самим почецима свог комунистичког рада, иследницима или само Бошку Бећаревићу, шефу четвртог антикомунистичког одсека, како је наведано у препису извода са саслушања, рекла је следеће:
“ПРВИ пут сам се упознала са идејама комунизма у седмом разреду средње школе. Тада се тамо први пут појављује левичарски покрет и као руководиоци у средњој школи истакли су се: Војин Мартиновић (нестао), Светислав Ивановић (погинуо), Чеда Јанковић (погинуо) и Јован Шербановић (у Хомољском одреду). Кроз учествовање у литерарној дружини `Развитак` спријатељила сам се са њима и по њиховим упутствима формира се у мом разреду једна групица од Милеве Перић (жива), Даворјанке Пауновић (у Босни), Раде Трифуновић (погинула), Слободанке Стефановић (у Смедеревској Паланци) и мене. Ми смо читале напредну литературу и сматрали се коминистима. Ускоро се то открије и Милева буде искључена, а нас четири останемо и даље. После свршене велике матуре упознајем се са Божидаром Димитријевићем, студентом филозофије (жив) и са њим, Ивановићем и Пауновићем цело лето учим `Политичку економију` од Сегала, `Развитак друштва` од Филиповића и још неке друге ствари”, наводи се у препису извода са саслушања Вере Милетић, или барем оно што је остало у њему, који је шест деценија и једну годину чуван у архивама Државне безбедности.

НЕМАЦ СПАСАО СРБИНА

КОМУНИСТИ су у својој пропаганди упадљиво истицали херојско држање пред иследницима Специјалне полиције Управе града. Често су наводили случај Адама Божановића, који је у септембру 1941. године неколико дана скривао у свом стану Михајла Рајановића, жандарма који је дезертирао. Када је приведен, Божидар Бећаревић, шеф четвртог одсека специјалне полиције, питао је Адама зашто је скривао жандарма:
- Ја сам југословенски Шваба, волим Србе и ви као Србин не треба да ме гњавите за ово. Спасао сам једног Србина, да га Немци не би убили - рекао је Адам.

Актер велике провале

Јанко Јанковић, шеф картотеке београдске полиције, човек за везу са комунистима. Млада комунисткиња и не слути да ће бити главни, несрећни актер у хапшењу њених другова.

ВЕРА Милетић, жена чије је име деценијама изговарано са презиром, који комунисти нису крили према “друговима” који су издали и поклекли пред “класним непријатељем”, у Београд из Пожаревца стиже ратне 1943. године. У Београду комунисти су у дубокој илегали, неповезани, са веома слабом организацијом. Она добија задатак да повеже разбијене редове.
Прва веза коју је примила од Благоја Нешковића био је Јанко Јанковић, шеф картотеке специјалне полиције, иначе и кум Божидара - Бошка Бећаревића, шефа Четвртог, антикомунистичког, одсека. Упозорена је да у раду са Јанком буде веома обазрива. Скренута јој је пажња да Јанко не даје све податке које би могао да зна, и да се са њим састаје само код његове рођаке Босе Ђорђевић у Улици Веле Негринове 13. Обично је од Василија Бухе добијала списак у којем је било уписано које информације тражити од Јанка. Вера и Јанко Јанковић састали су се осам пута, а она је после сваког сусрета подносила извештај Бухи. Он јој је, између осталог, предао на увид саслушања Воје Илића, Жарка Катанића, Ане Буловић, Стевана Рађеновића и других. За ухапшену групу Стојана Миловановића у септембру 1943. године знао је само да јој каже да се Миловановић не држи добро, да је Обрад Папић пребијен, а да Душко Јовановић води полицију по становима неких средњошколаца.
Млада, двадесетчетворогодишња Вера Милетић тада није ни слутила да ће ускоро и она сама давати Бошку Бећаревићу, шефу Четрвртог одсека Управе града, веома важне податке, помоћу којих ће хапсити њене другове. Није ни слутила да ће она бити главни, несрећни, актер “Велике јесење провале”.

ИСЛЕДНИЦИМА у Четвртом одељењу специјалне полиције Управе града причала је у новембру 1943. године: ”Тек на универзитету почињем да схватам идеологију комунизма. Становала сам у Дому студенткиња и тамо се упознала са Драгицом Петров (стрељана), Разуменком Петровић (жива) и Милком Минић (жива), које су биле у управи и централне личности у Дому. Поред њих учествујем у раду у Дому: у културним приредбама, зидним новинама, женској секцији. На факултет сам тада слабо одлазила, само знам да су се Разуменка, Милка, Шегвић Зденка (стрељана) и Загорка Блажић (жива) тамо истицале.
У другој години студија улазим у управу дома и остајем као секретар све до рата. Пред крај друге године обрати ми се Милица Крижан, студент агрономије (стрељана) с позивом да радим са средњошколцима. Упознајем се тада са Дражом Марковићем, студентом медицине (жив), Војом Илићем, банкарским чиновником, и Мишом Радоманом (жив). Управо сам се почела повезивати са средњошколцима када будем ухапшена због дочека руског посланика Лаврентијева. У јулу одем кући у Пожаревац и одмах се укључим у Скојевски рад, који је баш постављао Душан Вишић, студент (погинуо). Од Раде Цвејића, опанчара (у логору), Драгише Лазаревића, кројача (не знам шта је с њим), Богољуба Стојановића, студента (жив), Даворјанке Пауновић и мене начињен је омладински актив који је требало да ради по Пожаревцу и околним селима. Форма рада били су: излети, журеви, фудбалске утакмице, сеоске књижнице и рад кроз организацију задружне омладине”, наводи Вера Милетић, према записнику са саслушања.
У Записнику, како се наводи, “о саслушању Вере Милетић, студенткиње филозофије, стално настањене у Пожаревцу, Немањина улица бр. 44”, који “Новости” ексклузивно објављују после 61 године проведене у архивама Озне и Удбе, она прецизира да у Пожаревац долази петог априла.
“Тамо се састајем са Божидаром Димитријевићем и сазнајем да у читавом нашем округу, такорећи, нема партијске организације. Напољу (на слободи) је било само нас неколико: Димитријевић, Милан Богдановић, кројач (стрељан), Роксанда Игњатовић, учитељица (у логору), Чеда Васовић, кројач (послат од ПК на рад у Пожаревац - погинуо) и ја. Затим у Турији: Вељко и Ната Дугошевић (погинули), у Великом Градишту: Душан Величковић, учитељ (у логору), у Кучеву: Ћира Ристић, рудар (жив), у Хомољу Шербановић. Ипак, морало се радити, па макар и да још није било довољно кадрова. Сами на своју руку формирамо месно повереништво које је имало да продре и на села. Директива нисмо имали никаквих, али смо схватили да је линија рада: разобличити издају земље, истицати ненародну политику свих режима до сада и популарисати СССР. Тако политички притерати народ да почне борбу за ослобођење”.
У ПРВИ план, наставља пред иследницима свој исказ Вера Милетић, стављамо рад на повезивању са селима и на стварању партијске организације. Радили смо на томе да народ скрива храну и оружје и да се не одазива на позив војних власти на предају већ да бежи од куће. Отворили смо све магацице у Пожаревцу и разделили храну сиротињи. За непуних месец дана учинили смо много на остваривању ових задатака.

Жена, која је деценијама међу комунистима жигосана као издајник, даље, према препису извода из записника наводу: ”У мају долази Мома Марковић, члан ПК, и доноси нам нову директиву за наоружавање и припрему за стварање одреда. Марковић је растурио оно наше повереништво и оставио као поверенике за будући ОК: Васовића, Димитријевића, Васића и мене. Ускоро долази Слободан Пенезић, члан ПК Скоја, и формира ОК Скоја, од мене, Данице Стефановић, Живојина Албуновића, стдента техније (жив), Драгољуба Дулића, сељака (погинуо), Лазаревића, кројача (у логору), и Власте, сељака из Топонице, у Босни. Са оваквим руководством радили смо врло брзо и до краја јуна, када је одржана окружна партијска конференција. Постигли смо већ прилично”, навела је Вера Милетић иследницима у Специјалној полицији у позну јесен 1943. године.

Саслушање Бећаревића

У ЗАПИСНИКУ о саслушању Божидара Бећаревића, шефа Четвртог антикомунистичког одсека, који је сачињен 11. јуна 1949. године у просторијама Удбе за Србију, иследник је питао окривљеног: "Сећате ли се конкретно случајева у којима сте ви применили тучу?"
" Сећам се, на пример, случаја Душана Грубача, Пере Ристића, Славке Анаф, Јована Ђорђевића Светислава Каначког, Вере Милетић, Василија Бухе и тако даље", одговорио је Бећаревић.

Рат, доле пакт!

Демонстрације против приступања Тројном пакту 27. марта 1941. године нису повели комунисти. Иза одлучног протеста Београда стајао је Лондон.

ПРЕДАНА идеји марксизма и лењинизма, Вера Милетић је још као средњошколка у Пожаревцу постала активиста. Сама је према препису са саслушања у Специјалној полицији 1943. године, који “Новости” ексклузивно објављују после 61 године - колико су држани у архивама УДБ и ОЗН - рекла да је ту почела са илегалним радом “и да су се од најотреситијих омладинаца стварали активи по школама и струкама и да се на њима читало”. Није тада ни слутила да ће остати упамћена као једна од главних актера “Јесење провале 1943. године”, после које је похапшено на десетине комуниста у Београду.
“Било је обухваћено тог лета преко 350 омладинаца. То су били углавном они који су касније учествовали у борби у нашем округу. Из овог Скојевског актива и кроз његов рад углавном се развила идуће године партијска организација. Тога ми је лета Пауновићева (Даворјанка) саопштила да сам кандидат за Комунистичку партију. У јесен се враћам у Београд на рад у средњу школу. Тада ми је Драгица Мркоњић, студенткиња (у Босни), саопштила да сам примљена за члана КП, али да нећу радити на факултету, већ у средњој школи. За средњу школу постојао је у то време у Београду централни актив од Воје Илића, Мише Радомана, Драже Марковића и Марка Никезића. Долазимо још Милева Планојевић (у Босни), Вуле Мићуновић (у Босни) и ја, а Миша и Воја ускоро отпадају.
Линија рада била је стварати једниство младих за бољу будућност, за више права, за демократску школу. Политика се никако није смела умешати у средњошколски рад. Тада се увела још једна нова форма рада: везивање са ђачким родитељима и организовање конференција од њих самих. Са тих конференција слале су се и делегације у школе за остваривање појединих ђачких захтева. Ја сам учествовала на једној таквој конференцији, где је главну реч водио неки Груловић.

У ШКОЛАМА које сам држала ја (И и В женска, као и стручна женска) истакле су се Висикић Ружица (у Босни), Славка и Брана Петровић, Слободанка Луковић (погинула), а из других знам Лепу и Миру Митровић, Зору и Наду Божовић, Наду Анастасијевић. Са мушким школама мање сам долазила у контакт, добро сам знала саму Брацу Бјелића, Дорословца, Власту Новковића и Пају Стојаковића, Крањчевца и Мому из В мушке. Многе сам заборавила. На факултету сам била у партиској ћелији, јер је тако правило, али тамо нисам радила. Кроз моју јединицу прошли су: Зденко Шегвић, Драгица Мркоњић, Даворјанка Пауновић, Милева Лаловић, (у Босни) Дора Фрајденфелд (стрељана), Вуле Мићуновић, неки Мирко из Санџака и један Црногорац, старији од нас. Скоро све време секретар је била Даворјанка. О формама рада на факултету знам толико да се радило кроз стручна удружења на економској бази, да се путем организовања набавке уџбеника и табака окупе сви студенти, а касније на конференцијама по групама (стрикама) спороводио се политички рад. На ове конференције нису позивани сви. Циљ је био да се створи чврст и јединствен покрет, како би се онемогућили студенти љотићевци да начине на Универзитету упориште.
Да би се примили у КП на Универзитету људи су проверавани на демонстрацијама, при дељењу летака по улицама и слању у унутрашњост да однесу неку поруку или материјал. Пред све акције или демонстрације секретари ћелија су само кратко саопштавали члановима где треба да дођу и шта треба да раде. Пред 26. март 1941. године речено је да се очекују крупни догађаји и да треба сви да пођу, па и средњошколци, којима је то раније било забрањено. Ујутро, 27. марта, нисмо ми почели са демонстрацијама, али смо се снашли у убрзо преузели вођство у њима”, испричала је Вера Милетић.
Њене речи још једна су потврда да демонстрације одржане 27. марта у Београду нису одржане у организацији комуниста, како је то деценијама презентовано. Демонстрације су биле диригован одговор на приступање Југославије Тројном пакту, што је учињено 25. марта 1941. године у Бечу, а како би се земља извукла из ратног вихора. Британска штампа тада је без увијања извештавала да је Југославија издала савезнике. Данас је позната улога британске обавештајне агенције, која је уложила велике напоре, а и паре, како би се покренуо бунт у Србији и тако захуктала Немачка армија усмерила према Југославији. Хитлер је био бесан због београдског бунта и наредио је одмазду. Рат почиње 5. априла када немачке трупе улазе у Словенију.
ВЕРА Милетић своје место у историјским догађајима прича иследницима у касну јесен 1943. годиине. У препису са саслушања у Управи града Београда рекла је иследницима следеће:
”Пред 6. април, када су се сви растурили кућама одржана је на Универзитету партијска конференција. Њој су присуствовали сви чланови партије, са свих факултета. Не сећам се ко је био, нити свих учесника. Тада је речено да се разилазимо по унутрашњости, да с обзиром на догађаје који могу наступити, можемо остати и дуже без везе са Комунистичком партијом. Али да је наша дужност да радимо онако како смо у Београду научили”, наводи Вера Милетић у препису записника са саслушања које је дала иследницима 1943. године у згради Специјалне полиције Управе града Београда. Овај препис записника лежао је 61 годину у архивама Озне и Удбе, скривајући од јавности истину и тако омогућавао да се о Вери Милетић испредају приче које се граниче са фантазијом. Стварност је често била чуднија и непредвидивија од маште.

ТОРТУРА АГЕНАТА

ПАТРИОТЕ свих покрета који су се борили против фашистичке власти били су мучени у Специјалној полицији или у Гестапоу. Начини мучења били су разноврсни и брутални. Тортуре су почињале са првим саслушањем. Ударцима у главу и тело затвореник је бацан од једног до другог иследника. Овај начин тортуре у полицијском жаргону је називан - “добацивање да се сети”.
Када овај начин мучења није давао резултате, затвореник је одвођен у “кланицу”, собу у којој су се налазиле разне справе за мучење.

УБИСТВО КОСМАЈЦА

БОЖИДАР Бећаревић, шеф антикомунистичког одсека Специјалне полиције после рата, тачније, 1949. године, иследницима у Удби рекао је да је тортура ретко примењивана а да се грубошћу истицао само агент Ђорђе Космајац, а да су други иследници и кажњавани када би претерали са батинама.
Космајаца је убио почетком 1942. године Ђуро Мађерчић у Београду. Милић Мартиновић у истој акцији убио је агента Обрада Залада. Већ 9. марта ухапшен је Петар Ристић, који је одао све учеснике атентата на Космајца и Залада.

 Прва акција – добра

Успешно изведен препад на жандармеријску станицу у Добри наишао на симпатије код мештана. Народ овог краја још ништа не зна о партизанима.

ВЕРА Милетић, поред Василија Бухе, главни актер “Јесење провале 1943. године”, до данашњег дана, стицајем околности у жижи је интересовања наше јавности. Комунисти јој, барем јавно, нису опростили грех издаје, а увид у записник са саслушања, који објављујемо, потврђује да је млада Вера поклекла пред лукавим и бруталним иследницима Специјалне полиције Управе града Београда. Посебно пред перфидном игром Божидара Бећаревића, шефа Четвртог одсека. Вера се у записнику, између осталог, сећа времена проведеног на терену. Она наводи да су на терену брзо ницали омладински активи.
"Како је омладина била ватреније расположена за борбу, посвећивали смо јој велику пажњу. Одржавали сеоске, међусеоске и међусреске омладинске конференције, наоружавали омладину и знањем и оружјем. Резултата је било јер су наша најјача снага били касније управо ови људи из актива. Имали смо следеће стање партијске организације: у Пожаревцу, неколико јединица са овим људима: Соломон Анаф (погинуо), Вида Станковић (студент), погинула, Михаило Милетић, студент (погинуо), Дража Марковић, студент (погинуо), Драгољуб Милојковић, студент (стрељан), Радомир Миленић, студент (жив), Живојин Албуновић, касније искључен из КП, Бојана Првуловић, кројачица (погинула, Љубица Јањић, кројачица (жива), Јованка Николић, ученица у Смедеревској Паланци, два Лазаревића, кројача (сем једног Лазаревића сви изгинули), Роса и Љуба Игњатовић (он погинуо), Цане кројач (жив), Никола, средњошколац из Београда (нестао), Вука Стојковић, домаћица (жива, искључена из КП, и Љубица - Мала, кројачица (жива)”, наводи се у препису записника који је начињен у Специјалној полицији Управе града Београда 24. новембра 1943. године.
ЗАТИМ, Вера Милетић наводи имена и презимена и стање у партијској организацији у Великом Градишту, Петровцу, Малом Црнићу, Брежану, Александровцу, Ракинцу, Костолцу... Ређају се имена, занимања, годишта. Вера Милетић наставља:

”Окружна партијска конференција одржана је крајем јуна на имању Лешевићке, близу Пожаревца. Од Боже Ђурића смо добили кључеве од зграде. Конференцији су присуствовали: Димитријевић, Васић, Цвејић и ја, као кандидат за ОК, затим Стојановић, испред организације у Брежану, рудар Молотов, испред организације у Костолцу, Ана, Слободанка Стефановић и Милан Богдановић, испред организације у Пожаревцу. Шербановић као једини представник Хомоља, Благоје и Миле Стевић, испред организације у Раброву.

Као делегат КП био је Мома Марковић. Он остаје од тада на раду у нашем округу до 1. децембра 1942. године, када га замењује инструктор ПК Андрија Хабуш, који је у Космају био познат под својим правим именом, док се код нас представљао као Мита. На конференцији је подвучена разлика у нашем раду од пре и после рата. Истакнуто је да мирнодопска агитација и пропаганда прелази у ратну; фашизам је угрозио свет, он се мора уништити, његове слуге су издале нашу земљу, ми је морамо ослободити, ослањајући се увек на великог пријатеља СССР. На тај начин створићемо земљу под народном владом. Затим је наглашено да је организовање одреда и борба тежиште будућег рада.

МОМА Марковић нас је тада распоредио по срезовима и узима у своје руке целокупно руководство: Димитријевић и ја идемо у Пек, Слободанка Стефановић у Млаву, Рада Трифуновић остаје у Морави, а у Пожаревцу остану још неко време Васовић, Стојановић и Шербановић. Овај распоред је остао до краја 1942. године. Димитријевић и ја за кратко време припремили смо услове за ницање одреда и герилско ратовање.

Међутим, није се успело да се ове десетине поведу у одред када је требало, јер менталитет нашег сељака је такав - да буде спреман, али да види најпре како ће све то ићи. Зато смо приступили директније: послали смо 3. августа у шуму Вељка и Нату Дугошевић, и њихова два или три добра симпатизера, а као прву базу одредили смо Звижд. Вељко је био врло популаран, па се међу Власима брзо прочуло о њиховом доласку. После једно 15 дана, одред који је бројао око 14 људи извршио је први препад, на жандармеријску станицу у Добри. То је широко одјекнуло и Власи почињу да се јављају Вељку. Тада се још није знало за име `партизани`, а још мање да ову борбу предводи Комунистичка партија. Народ нас је звао `четницима`, јер је само за њих знао из прошлог рата”, навела је Вера Милетић пред иследницима Специјалне полиције 1943. године. Како ће касније сама рећи, ово су за њу били срећни дани.

АКЦИЈА У КУЧЕВУ

“ПОСЛЕ прве акције разоружана је жандармеријска станица у Кучеву, извршен је и напад на Градиште, када је заробљено 11 немачких официра. Ове две акције биле су пресудне за даљи развој одреда, који је нагло постао популаран и до краја августа прешао број од сто људи. Наше сељаке није у борбу покренула политичку свест, већ осећање угрожености од окупатора. После ових акција видело се да окупатор не долази по храну у Звижд, сељаци нису морали да се држе ограниченог кретања, нити других одредби окупатора, и то им се свидело”, навела је Вера Милетић пред иследницима Специјалне полиције у Београду, после хапшења у октобру 1943. године.

Стрељање због шамара

Изршена су два стрељања: један партизан је ликвидиран пред стројем због пљачке, а други само зато што је једном мештанину ударио шамар. Алкохол постаје озбиљан узрок нарушавања дисциплине.

ВЕРА Милетић наставља свој исказ пред иследницима Четвртог одељења Специјалне полиције управе града Београда сећањима о партизанским данима у околини Пожаревца. Прве партизанске акције биле су успешне, и то као да је дало крила младим пролетерима. Вера Милетић новембра 1943. године иследницима прича: ”Може се рећи да је још једна ствар привлачила становништво ових пасивних крајева, а то је да се у одреду добро хранило и одевало, јер је народ на сваком кораку излазио у сусрет, а било је и великих заплена. Ми смо, са своје стране, неуморно политички радили, настојећи да убедимо људе да је то само захваљујућу нашем устанку и да, ако листом устанемо, можемо сасвим истерати Немце.
Војничка организација у одреду у почетку била је јако слаба. Чете су имале командире и политкомесаре. Успехе које је одред постигао траба тражити у одушевљењу за борбу, а не у знању и чврстини командовања. Ми смо се и сами чудили како наш одред напредује. Везе са Главним штабом за Србију нисмо имали све до краја 1941. године, нити смо знали шта се ради у другим крајевима Србије. Стварни руководилац свих операција у нашем крају био је Мома Марковић. Већина партизана тада је била политички несвесна и стварно далеко од КП.

ЗВАНИЧНО одговорни за политички рад били су политкоми, али ни они нису имали потребно знање. За политкоме ми смо одређивали људе који су иоле умели политички да делују и који су били популарни. Они нису морали да буду чланови КП - Божа Ђурић, пољопривредни референт из Пожаревца, Дража Марковић, Драгољуб Дулић, ћата из Српца, Бранко звани Отров. Партијска организација у одреду у то време није се ни осећала, јер се чланови партије нису готово ни састајали. Задатак је био да раде на популаризацији СССР и КП, и то само преко појединачних разговора. Први партијски секретар била је Ната Дугошевић.”
Вера Милетић наставља са сећањима из дана партизанске борбе из краја око Млаве.
“Тек када долази Драгољуб Булић, популаран и предузимљив човек, у Млави се формира одред од две чете. За командира друге чете поставили смо најпре Милана Шарића, рудара из Добре (нестао), па пошто се показао слаб, Косту, радника из Београда (крупан, висок, око 35 година стар, учествовао у отмици Леке Ранковића и затим дошао код нас - стрељан). Ове млавске чете имале су много мање акција него Звишке. Оне су прве дошле у сукоб са Дражиним четницима из Горњака, још пре него што је дошла директива о сарадњи. Не сећам се тачно времена када је то било”, наводи Вера Милетић, у препису записника са саслушања из новембра 1943. године.
Даље наводи да је септембра од свих четица у Звижду и Млави направљен Пожаревачки одред. Бројао је око 300 људи. Војне операције су, према њеном сведочењу, постајале све озбиљније.
“Улагали су се велики напори да се успоставе добри односи са четницима из Горњака и четницима Леониде Пљешковића из Кучева, са којим је постигнута нека врста сарадње. Његови четници захтевали су да им се да на самосталну управу лева обала Пека. Партизанима да остане десна. Тражили су да се и дели плен из сваке акције, макар они у њој и не учествовали. Ово је много отежавало успостављање народне власти по тим селима, где су четници били отпочели широко пљачкање хране и батинање за непослушност.

ОДРЕД је растао и пред крај слободне територије бројао је до 1.000 људи, око 10 чета. Кроз све озбиљније борбе израстао је и штаб у самосталног руководиоца, мада је радио под директном контролом Моме Марковића. Појачавала се дисциплина, заправо, приморавају се људи на њу, јер је велики део партизана ту, зато што су добровољно дошли, и зато што то није бивша југословенска војска, и зато су сматрали ни обавезни да се покоравају свим наредбама. За спровођење потребне дисциплине приступало се разним мерама: убеђивањем, политичком васпитању, давању примера од стране чланова КП, кажњавању (дупла стража), премештају у другу чету, јавна опомена и, најзад, стрељање.

Било је два случаја стрељања у нашем одреду 1941. године: Један ради пљачке, а један зато што је партизан ишамарао сељака. Ова страљана су извршена јавно, пред сељацима, ради примера. Марковић је дисциплину истицао ка наш велики успех с обзиром на менталитет наших партизана-сељака из овог краја, који су били склони пијанчењу и пљачкању.

У погледу пића, које је Власима било урођено, морало се бити еластичан. Ми се нисмо усудили да директно забранимо, али смо развили јаку агитацију међу партизанима да се не пије. У овом смо били доста постигли, колико нисмо ни очекивали, знајући нашег сељака. Највише смо муке имали у погледу пљачке, нарочито међу Власима, код којих је ова појава и у мирно време била честа и који су несвесно са таквим тенденцијама пошли у одред. Међутим, после стрељања, ниједан случај пљачке се више није десио, и ми смо били поносни на овај успех. КП се све више популарисала, мада је још увек био став: партизани воде борбу за ослобођење земље, а не само из комунистичких разлога. Кроз све ове напоре и са свим овим слабостима ми смо били успели да одржимо територију све до 16. 11, када је наишла казнена експедиција. Све што смо тада радили и војно и политички било је без икаквих директива ПК и Главног штаба, јер нисмо имали везе, осим са Момом Марковићем”, заведено је у записнику са саслушања Вере Милетић, жене коју су комунисти оптужили за издају.

ЕРОЗИЈА МОРАЛА

“ТАКО нам је исто велику бригу задавало и питање морала међу партизанима, јер је читав наш округ био познат по слабом моралу. Разумљиво да су људи тешко схватали да у том погледу морају бити сасвим чисти, те су се дешавали у почетку случајеви да се партизани и партизанке ухвате у недозвољеним односима. За овакве преступе кажњавало се истеривањем из одреда и јавним објављивањем кривице, и то је деловало добро. Ипак се ова слабост провлачила читаве 1941. године”, навела је Вера Милетић пред иследницима Специјалне полиције 1943. године, и после чијег је ислеђивања похапшено на десетине комуниста и патриота.

 Одлучно против Драже

Један од главних задатака пратизана био је да се те 1942. године раскринка Дража Михаиловић и да се створи јак блок антифашиста. Ликвидација политичких противника у Пожаревцу. Погибија Вељка Дугошевића

ПАРТИЗАНСКИ дани најлепши је период живота Вере Милетић. Партизански покрет јача, акције су све чешће, а сав рад је под директном командом Моме Марковића, са којим је она у вези. Иследницима Специјалне полиције у Београду 1943. године детаљно је причала о данима и месецима проведеним на терену, пред долазак у Београд.

“Тај наш рад на стварању одреда и успеси у борбама били су од пресудног значаја за пожаревачки округ, који је до тада био потпуно политички запуштен, где никада није постојала партијска организација, захваљујући кратковидости и фракционашком раду Људе Радовановића и његових компањона у Пожаревцу. У њиховом раду ми никада нисмо видели ни план ни циљ. Када смо се ми појавили, устали су енергично против нас, јер смо ми, тобож, хтели да уништимо њихов углед. Од рата постали су велика сметња, јер су отворено говорили против нас и ми смо их у пролеће 1943. године ликвидирали”, наводи Вера Милетић на саслушању, које је по свему судећи у више наврата водио Божидар Бећаревић, шеф четвртог одсека Специјалне полиције Управе града Београда, који је вешто извукао многе податке од младе комунисткиње.

"КРАЈЕМ 1941. године, ипак, се растура пожаревачки одред.
Пропаст одреда је наступила из више разлога: због недовољне опрезности Вељкове (Дугошевића) и да се нама спрема казнена експедиција. Он је тада био заузет мишљу да заузме Пожаревац и све чете бацио на његову блокаду, губећи из вида да му је ка главној бази Кучеву, отворен пут од Петровца, Градишта и Мајданпека. Одред је пропао и због слабог командног кадра и војне обуке, што се у ранијим операцијама није испољавало”, навела је Вера Милетић.

Као разлоге за пропаст пожаревачког одреда она још наводи издају четника и погибију Вељка Дугошевића, који је био несумњиви вођа у том крају.
“Поједине чете (Максимова, Буђонијева, Костина) држале су се све до краја децембра 1941. године и давале су јак отпор, али су биле приморане на стално одступање. Максим одлази ка Мајданпеку и тамо бива убијено око 100 његових људи. Коста и Буђони одлазе у Млаву где су се остаци чета одржавали и даље. У зиму падају и ова двојица. Са Максимом гине и ова политика, а нови командант Жика Поповић није био у стању да одржи људство које се све више деморалисало. Дешавали су се случајеви да преко ноћи нестане по десетак партизана. Маса их је пришла Дражиним четницима, само да би спасли главу, маса њих се посакривала, а многи су изгинули.

Овом нашем страшном поразу допринела је и зима, која је у планинским крајевима нашег округа била јака. Од десет чета у пролеће 1942. године остало је само 35 људи. А у штабу командант Жика и др Врбалов, политком и секретар партијске организације. Од новембра, када долази казнена експедиција, распада се не само одред већ и партијска организација. Политички руководиоци се повлаче са одредом, али многи и падају: Рајић Милан из Кучева, Бранислав Марковић, Љубица Јањић и други. Од чланова ОК остају само Димитријевић, Стојановић и ја. Цвејић је ухапшен, а Васовић погинуо. У томе пролази зима”, наводи Вера Милетић почетком зиме 1943. године, пред иследницима у казаматима Специјалне полиције.
Она даље, између осталог, говори да се у априлу 1942. године приступа поновном сређивању стања на терену.

“САД се рад мења. Мома Марковић даје директиву - сачувати кадрове и војнички, по сваку цену, ојачати. Сав рад он узима у своје руке. Слободанка Стефановић бива послата у Рамски срез, Рада Трифуновић у Моравски, Драгољуб Дулић у Млавски, везујемо се са Сељом у Ресавском срезу. Стојановић остаје да одржи Пожаревачки срез, Димитријевић да помаже Марковићу у руковођењу и контролише Слободанку, а ја, услед слабог здравља, остајем у Брежану да држим та села и Пожаревац и хватам везу са Звиждом”, наводи се у записнику који је деценијама био скриван од јавности.
Вера Милетић даље казује да је задатак те ратне 1942. године био да се раскринка Дража Михаиловић, да се створи јак блок антифашиста и популарише савез СССР - Енглеска - Америка.

“Рад је добро почео, али је провала у Раму уништила све што се тамо учинило. О тој провали не знам много јер сам тада била ван целокупног рада”, наводи Вера Милетић.
Помиње, најзад, и провалу у селу Петровцу када пада Нада Јовановић и неки трговачки помоћник Боња, који одаје све. Тада случајно пада и организација у селу Топоници и Малом Црнићу, која се баш стварала.
“О људима који су ту пали не знам ништа осим да су сви послати у логор. Најзад, настаје провала у Брежану где се у кући Бране Живковића открива кутија са поштом од ЦК. Провала потиче од неког чиче из Драговца, којег смо намеравали да узмемо као повереника за то село и ради пробе слали га у Београд. Од чланова КП овде су пали само Миле Пинтер и Таса Катин, док Брана Живковић и ја побегосмо”, прича Вера Милетић иследницима, приближавајући се кобном делу исказа, који је забележен у казаматима Специјалне полиције Београда новембра 1943. године.

СКОЈЕВЦИ

У ПЕРИОДУ 1942-1943. година Скојевска организација није постојала као посебна. Омладински рад на терену спроводио се у оквиру партиског рада. Јер за време распада слободне територије сви скојевски руководиоци су настрадали. Остао је само Лазаревић у Пожаревцу и Дулић, тешко болестан”, наводи Вера Милетић.

Хомоље пуно четника

У овом крају источне Србије четници су били веома јаки, сведочила је Вера Милетић. И боја чарапа као курирски знак препознавања.

МАДА се о Вери Милетић често говорило и писало, њену трагичну судбину пратио је неки партијски или политички суд. Најпре су је осудили њени саборци комунисти, пошто је 1943. године проговорила пред иследницима Специјалне полиције Управе града Београда. Иако су знали какве је муке морала проћи нису показали сажаљење или разумевање не само према Вери Милетић, него ни према било којем издајнику револуције.

А Вера Милетић о партизанским данима проведеним у пожаревачком крају, према препису записника, који је дуго чуван у депоима ОЗН-е и УДБ-е, рекла је, између осталог, и следеће: "У пожаревачком срезу створила су се два СК услед његове величине: за села Брежане, Дубовицу, Костолац, Смољинац и Трњане. Комитетом су руководили Момчило Чупић, студент и Цане Ивановић, сељак из Небрђа (стрељан). Неко време радио је са њима као инструктор Рада Миленић, који је повучен из одреда, а касније од ПК послат у Космај.

На овом терену прошли су кроз организацију следећи људи: Брежане Иван Витлац (стрељан), Младен Дулић, Миле Пинтер (у одреду), Тиса Катин (жив), један средњошколац Гаша (жив), неки Ћопа, сељак и поп Лазар Стругар (стрељан). Од свих су из КП искључени Тиса, Гаша и Алекса", наводи, према деловима записника који су доступни, и који временом нису разграбљени, Вера Милетић пред иследницима Четвртог антикомунистичког одељења београдске Специјалне полиције. Она, затим, истом педантношћу наводи организацију и вође покрета у Дубравици, Костолцу, Набрђу, Трњану, Малом Црнићу, Великом Селу, Топонићу, да би дошла до Пожаревца:

"ПОСЛЕ повлачења свих кадрова, у лето 1941. године, мислило се да се оставе само Вида Станковић, Жика Албуновић и шустер Ћопа. Овај план пропада јер се Вида и Жика повлаче на терен. У јесен 1942. године, покушава се са Жикићем, Љубицом Јањић и Цанетом, кројачем. Жикић пада, Љубица бежи, а Цане је угрожен. Кроз јединице су прошли Бојана Првуловић (погинула), Лазаревић, кројач, Јела (сестра Росе Игњатовић). Жика, ужар (жив), један омладинац, кројач из Горње Мале (жив), Милица Гргуровић, студенткиња (жива), Мирко Пиљар (жив), два брата, сељаци из Бугарске Мале (живи)", наставља детаљан опис Вера Милетић. Затим, прелази у препису записника на срез рамски где описује начин рада, организацију и организаторе партизанске побуне.

Наставља исказ са млавским срезом, где, између осталог, бива записано: "Тамо су Дражини четници били начинили своју војничку базу. Једна партијска јединица од два старија Влаха и омладинца Белог распала се 1942. године. Тамо је био послат Шербановић са четом, а затим Драгољуб Дулић, и инжењер Суботић Двоспратни (стрељан) - за политички рад. Инжењер је ускоро враћен као неспособан, а Дулић пада. Тада се поново губе све везе", наводи Вера Милетић.

За Хомоље кратко наводи: "Тамо никада ништа није успело, јер су увек били јаки четници". Наводи, затим, начин рада и борбе које су водили партизани у ресавском срезу и моравском срезу, за који примећује да се у "времену експедиције утврдило да су поједини чланови НО истовремено држали везе и са Дражиним четницима. Тако се у априлу распадне све у овом срезу и четници га преплаве", наводи се у препису записника са саслушања Вере Милетић, када је допала у руке иследника Специјалне полиције у Београду, октобра 1943. године.

Пред иследницима, како је остало записано, она даље наводи какве су везе остварене на терену: "Успели смо да и у најтежим данима обезбедимо да везе на терену функционишу без сметњи. Оне су се одржавале на следећи начин: за курире смо узимали углавном некомпромитоване симпатизере, жене и омладинце. Они нису морали да буду чланови КП, него би касније, када се добро покажу, то постајали и тада би, обично ушли у партијске ћелије, а ми бисмо бирали новог курира.

КУРИРИ се нису смели познавати, да се један пред другим не би провалили. Ово нам је било најтеже да постигнемо, јер су сељаци врло неконспиративни. Курири су се препознавали по ознакама (цвет, корпа, нож у руци, штап и одређеном положају, одређена боја чарапа итд.) и лозинком приступали једно другом. Најбољи наши курири, који су то дуго остали, били су Цане Ивановић, из Набрђа (док није ушао у СК), Раде Чушуљ из Брежана (жив), Живко Вук и његова ћерка Рада из Смољинца (он у одреду, она стрељана), Драга и Бранка из Малог Црнића. Везе са СК и штабом одржавали су редовно недељом. Између ОК и СК и ОК и штаба били су утврђени извесни дани у месецу током којих треба чекати на везу, ако се прекине редовна. Материјал смо, углавном, слали ноћу преко партизана и илегалаца", прича Вера Милетић и наводи имена курира из 1941. и 1942. године.

Пред иследницима Специјалне полиције помиње детаљ да су материјал за ПК преносили у торбама и коферима са дуплим дном, корпама и кутијама са намирницама. Појашњава да се никада није слао сав материјал, већ више пута помало. "Везе са ПК одржавале су се обично на две недеље, али наши курири нису могли тако често да путују. Систем веза постојао је такав да курир ПК обавезно чека на свакој вези, макар наш и не дошао, јер се претпостављало да се нама на терену може десити нека сметња, или да може бити прекинут саобраћај", појашњава детаљно везе међу јединицама и субординацију Вера Милетић иследницима у Специјалној полицији Београда, 1943. године, како је то пренето у записнику, који после 61 годину налази пут до јавности.

СТАЛНЕ ПРОВАЛЕ

ВЕРА Милетић наводи да 1941. и 1942. године, за време њеног боравка на терену, у одреду нису имали услова за стварање и штампање прогласа.

"Ово нисмо до последњег дана успели да остваримо, мада смо од ПК добили гештетнер. Нисмо успели, услед сталних провала, да створимо базу за технику. Материјал смо добијали делом од ПК, а делом смо куповали преко организације у Пожаревцу, или давали велику суму новца. Као техничари су радили, у овом периоду, у срезу пожаревачком Роса Игњатовић, која је живчано оболела, инж. Суботић и најзад Мија, средњошколац, брат Бранке из Малог Црнића. У срезу рамском радио је неки чиновник из Београда Јуцић, који и данас има ту функцију".

Ћерки своје име

Новорођеној принови Вера дала своје ратно, илегално име Мира - Мирјана. Одани сарадник "Гласа" од првог броја. Надахнути текстови о саборцима.

СУДБИНА Вере Милетић, жене која је стрељана 1944. године, када је имала само 24 године, са жигом издајника била је бурна, али и тешка. У препису записника са саслушања Вере Милетић, начињених у Четвртом одељењу Специјалне полиције Управе града Београда новембра 1943. године, објашњава иследницима како је у ратно време спровођена "агитација и пропаганда". Она наводи: "Када је почео да излази `Глас` ми смо (почетком зиме, 1942. године) добили директиву да редовно шаљемо дописе."
Међутим, како наводи др Милан Б. Матић, у књизи "Партизанска штампа у Србији 1941-1944", први број "Гласа" изашао је 30. августа 1942. године на великом формату и на 23 странице. Први број "Гласа" умножен је на гештетнеру у Цветковој улици 15. Слободанка и Славка Морић руковале су том техником и умножиле "Глас" у 400 примерака. Према препису записника о саслушању Вере Милетић, она је као задатке "Гласа" навела: "Требало је писати о терору непријатеља, и то са конкретним подацима, о расположењу народа, о партизанским борбама и акцијама. У плану нам је било да створимо `агитпроп`, који би организоао сабирање података и дописа са терена и прерађивао их. Зато смо поставили свим руководиоцима на терену да шаљу дописе и ми смо на себе преузели улогу `агитпропа`. Одзив је био слаб, знали су само помало да пишу Шербановић, Дража Марковић и Рада Трифуновић, и они су током зиме послали неколико дописа. То је било недовољно. Зато Димитријевић напише један чланак (`О Горњачанима`) и најзад препуштају мени да о томе водим рачуна и да сама пишем.

МЕНИ је писање ишло лако, јер сам већ дотле била писала и летке, и Марковић ми је рекао да ћу од сада имати редовно да пишем, будући да мало стиже дописа из унутрашњости", наводи пред иследницима Вера Милетић, новембра 1943. године. У припреми првог броја "Гласа" учествовали су чланови ПК који су се затекли у Београду: Благоје Нешковић, Мирко Томић и Василије Буха. Они су били и први уредници, мада имена нису навођена. Уређивању у раду, касније се прикључују Мома Марковић, Петар Стамболић и Драги Стаменковић. Програмска опредељења одређује уводник који је написао Благоје Нешковић.
"`Глас` је материјал који је најпопуларнији у масама. Усмена агитација не би ни половично успела у народу колико постиже `Глас`. Чита се и групно, на политичким конференцијама. До сада је највише читан чланак `Друмови ће пожељет` Турака`, јер он управо одговара расположењу народа који је огорчен против југословенске владе. Велика је штета што `Глас` ретко излази. Ми смо добијали недовољне количине `Гласа` (85) јер га је тешко пренети, а и због тешког набављања хартије", наводи се у записнику са саслушања Вере Милетић, која је у доба покретања листа била на терену, у околини Пожаревца.
Она се укључује у рад редакције "Гласа", у броју 1. и 2. (јануар/фебруар 1943. године) и има неколико прилога. У чланку "Једна петина је наше" Вера истиче: "Острво слободе расте и сваког дана наша Народноослободилачка војска бележи нове успехе - партизани Шумадије, Расине, Тимочке Крајине, Ресаве, Хомоља, Топлице, Јабланице и Врања храбро настављају борбу...". Потписивала је словом М. Ретко МММ, само једном и то испод чланка "Све ми памтимо". У "Гласу", број 5, који је изашао маја 1943. године налази се једна приповетка "И они се боре", коју је потисала са Мира М. На крају приповетке закључује: "У сваком селу Србије Гина ће научити сина да му је место као Србину, у сваком селу ће Бранка учити жене када се организује отпор окупатору. Гога ће носити писма запечаћена црвеним воском, а Драга ће обавештавати чету куд се крећу немачки пљачкаши. Тетка Талка ће скривати и хранити своју децу - народне ослободиоце, а Нада и Славкица плести чарапе. Износиће се кришом завоји и лекови из фашистичких болница и апотека..."

Из више извора потврђено је да је Вера Милетић желела да њена ћерка, коју је добила са Момом Марковићем, понесе њено ратно, илегално име Мира - Мирјана, што је и учињено. Од покретања, 30. августа 1942. до ослобођења Београда, 20. октобра 1944. године, укупно је објављено 16 бројева "Гласа" у 12 свезака. Највећи тираж у годинама окупације био је око 2.000 примерака.
Како је забележио Ђурица Лабовић у књизи "Тајна енигме о Вери Милетић": "У првом броју `Гласа` на трећој страници, налази се чланак Вере Милетић. Под насловом `Недић и српство`. Она између осталог пише: `Српски народ се одликује најлепшим особинама. Читава његова историја, нарочито чувене и целом културном свету познате народне песме то најбоље потврђују. Слободарски и демократски народ борбеног духа, који родољубље и јунаштво високо цени, бескрајно мрзи неправду и тиранију. Народ који је издржљив у страдању, жилав у отпору и који никада није трпео издајице и кукавице..."
Њена судбина биће обележена управо овим, последњим, речима. После велике јесење провале 1943. године у Београду и ислеђивања у Четвртом одсеку Специјалне полиције Управе града Београда љага издајице и кукавице бива бачена управо на Веру Милетић.

ШТУКА - РОБА

ВЕРА Милетић у "Гласу" из 1943. године пише: "Када су по наредби злочинца Хитлера `штуке`, његове летеће хорде, бомбардовале отворени град Београд, најнижи београдски олош искористио је метеж да би се напљачкао напуштене државне и приватне имовине. Тако напљачкану робу, коју је олош продавао као своје с муком стечено, па зато и пуноправно власништво, а Београђани су колико духовито, толико и тачно назвали: штука-роба..."

МАЛО ЗА ЈАВНОСТ

"ОД осталог материјала добијали смо `Историју`, `Основе лењинизма`, `Пролетер`, `Чување кадрова` од Димитрова, разне скојевске брошуре и летке. Све је то био партијски материјал и није био за ширу јавност. За ширу јавност смо добијали само раније `Билтен` и два броја `Борбе`. Партизани и политички радници при свом кретању увек носе са собом по нешто материјала и успут га читају масама. Иде се са тим да сваки човек види `Глас` и `Историју` и да бар нешто из њих прочита", наводи Вера Милетић иследницима.

Борбе широм Србије

Оружане акције партизана у Србији имале су за циљ да задрже немачке снаге овде како би се помогло саборцима у Босни. Директива је гласила да се оружана борба води против свих снага које су биле на страни окупатора.

ПРЕ тачно 61 годину, после хапшења у Београду, Вера Милетић, иследницима Четвртог антикомунистичког одељења, а према сачуваном записнику говори о поновном сређивању стања у пожаревачком партизанском одреду, 1942. године. По директиви ПК, требало је обновити разбијеане јединице.
"Требало је почети изнова. Базе нисмо имали, јер су четници држали Хомоље, Млаву и Звижд, а у голубачком, моравском и ресавском срезу почели су да се учвршћују. Директива је била: У Србији се мора обновити оружана борба. Линија борбе била је: водити оружану акцију противу четника Драже Михаиловића и свих, било како се звали, који су стали на страну окупатора, њихове помагаче уништавати, њихову имовину конфисковати. Нарочито се у зиму прочуо политиком Моравске чете Сима Симић и политиком Рамске Дража Марковић, звани Рођа.
Главни штаб је упутио свим оружаним штабовима једну брошуру `Формација партизанског одреда`, која је служила као приручник и директива. У њој се истиче значај герилског ратовања, као и улога командног особља. У одредима се мора обавезно спроводити војна обука, да сваки партизан зна да рукује свим врстама оружја. Сада је, насупрот 1941. години, било потребно популарисати КП. За све преступе, било које врсте, заведене су најстроже казне. Проводила се агитација да се у борбама ниједан партизан не да жив у руке непријатељу", наводи се у записнику са саслушања Вере Милетић.
Она, затим, говори да је директива била да се морају у Србији изводити оружане акције, како се не би непријатељ концентрисао на партизанске снаге у Босни.
"Од убијања Немаца не сме се одустајати, макар окупатор и стрељо таоце, јер му треба показати да српски народ неће стати пред његовим претњама и терором", наводи се даље у записнику са саслушања.
ОДНОС према осталим непријатељским групама био је следећи: "Љотићевце нештедимице убијати, недићевце позивати на бацање оружја и у борбама их разоружавати, а Дражине четнике позивати да приђу нама, док све њихове вође треба убијати".

Затим, иследницима, између осталог, наводи да је у политичом погледу те, 1942. године учињено доста, што је помогло и нарастању одреда.
"Директиву да се тежиште рада баци на раскринкавање Драже Михаиловића, ми смо лако остварили и баш тим путем постигли успех на политичком пољу. Наруку нам је ишло баш то што су Дражини четници непаметном политиком почели да губе углед у народу", наводи у саслушању Вера Милетић. Она, даље, каже да је циљ агитације био да се народу представи да је партизанска војска у Босни јака, да ће окупатор бити отеран, поготово што су савезници СССР, Енглеска и Америка све јачи.
"Народ је то врло добро примио и утицај Драже Михаиловића у Млави и Морави почео је да попушта.
"Ови наши успеси заталасали су и грађане Пожаревца и адвокат Раде Марковић (отац Драже Марковића) затражи везе са нама. Ми смо хтели да то искористимо и да преко њега створимо НОО Пожаревац, а затим и окружни у који би још требало да уђу: поп Лазо Стругар, чича Будимир из Великог Села, Воја, сељак из Ребова, и као представник ОК незванично Брана Живковић. Ово је омела казнена експедиција и Раде Марковић је нестао, будући да га је полиција тражила", записано је на саслушању.
Према препису записника тада за партизане и Веру Милетић наступају тешка времена. Половином фебруара почиње чишћење терена, лагано уништавање одреда и партијске организације.
"ДРАЖИНИ четници су се поново почели спуштати са Хомоља и ускоро све преплавили. Ми смо се нашли у безизлазној ситуацији и према директиви ПК требало је да руководећи кадар пребацимо на терен Космаја, а евентуално и у партизане. Брана Живковић и ја одмах се пребацујемо: Димитријевић је требало да иде за нама, али је рањен и враћен натраг. Шербановић, који је те зиме примљен у ОК и Богољуб Стојановић остали су са остацима одреда до даље наредбе Главног штаба. На терену Космаја, Брана и ја прихваћени смо до Радомира Миленића. Он нас је одвео у Радинац код неког Блаже, радника и идућу ноћ смо отишли са партизанима у Ковачевац. Тамо смо се састали са Момом Марковићем. Тамо сам срела и Дражу Марковића и Кику (Божидарка Дамјановић, прим. аут.).
Сазнала сам да је ту Бора Дреновац, као члан ЦК Скоја. Кретала сам се већином са Дражом и Киком и са групом партизана, а њихове базе били су у Ковачевцу, Граници, Селевцу, Брдњаку и Вучаку. Имена људи код којих смо свраћали не сећам се. Приликом смотре видела сам и Брадоњу (Радомира Јовановића, прим. аут.), команданта за Србију, који је одмах отишао у Шумадију, а Мома и Дража Марковић, Брана и ја тамо смо пошли касније. У Шумадију смо отишли крајем јула. Тамо смо све време провели по шумама. На Руднику, Букуљи, Венчацу, по забранима Буковика, Јеловика, Гараша и то стално се крећући са Шумадијским батаљоном".
На иницијативу Благоја Нешковића, секретара ПК КПЈ за Србију 15. јула одржано је на Букуљи међуокружно саветовање политичких и војних руководилаца западне и централне Србије. Закључак учесника је био да су партизанске организације Београда и Земуна током 1942. и 1943. године, задесиле велике невоље и било је неопходно кадровско појчање. Погибије Јелене Ћетковић, Тодора Дукина, Мирка Томића, Јанка Лисјака, Јакова Кубуровића и многих других, појављивање "дивљих група", као и хапшења због провала, отежавали су извршавање задатака у Београду и Земуну. Одлуку о премештању Вере Милетић из Окружног комитета Пожаревац у Београд донео је др Благоје Нешковић, што ће се показати кобним не само за Веру Милетић, већ и за стотине активиста у престоници. Због њених интимних односа са чланом ПК Момом Марковићем, консултовао је само њега. Вера Милетић била је спремна за свој последњи задатак.

ПОНОСНА И УВРЕЂЕНА

ЗНАЈУЋИ да нема чему добром да се нада у окупираном Београду Вера Милетић је пред полазак, како је забележено у литератури, рекла својој млађој сестри Олги да се истовремено осећа и поносном и увређеном. Одлука партијског руководства и посебно др Благоја Нешковића није могла да се одбије, а почаст и значај су повлачили и понос, и - ризик.

 Полицајац главна веза

Августа 1943. Вера Милетић долази у Београд са задатком да повеже партијске редове. Прва веза Јанко Јанковић, полицајац из Четвртог одсека полиције Београда

ПОКРАЈИНСКИ комитет КПЈ за Србију, односно његов секретар Благоје Нешковић, као и члан ПК Петар Стамболић, уз сагласност Моме Марковића, доносе одлуку средином 1943. године да се Вера Милетић, члан Окружног комитета КПЈ за Пожаревачки округ пребаци на даљи рад у Београд. Вера је студирала књижевност у Београду и имала је задатак да обнови партијски и илегални рад у престоници, који је после неколико “провала” замро.
Благоје Нешковић долази с Вером у Београд и њен је задатак и да преузме све партијске везе од Василија Бухе, да буде руководилац Месне организације, док се не формира месни комитет. Становала је код Мирослава и Оливере Парезановић у Ластиној улици 9, где се налазило складиште технике ПК и одакле је дељен пропагандни материјал свим организацијама у Србији. На тим пословима Парезановићи су радили још од 1941. године.
“Првих недељу дана у Београду нисам радила ништа. После недељу дана Михајло ми је донео лични карту и хрпу неког писаног материјала. То је био скициран преглед стања у београдској организацији од рата па до данас, са детаљним подацима о мартовској провали. Тада ме је упознао са свим тим, као и са моменталном ситуацијом у Београду и конкретним задацима који се у вези с тим намећу. Опширно ми је говорио како се у Београду кретати, бити будан, опрезан, чувати стан итд”, наводи се у препису записника са саслушања Вере Милетић.
ОНА напомиње да јој је тада речено да се не треба плашити полицијске “провале”, ако се буду придржавали директива.
“У Београду више не постоји нико од месних руководилаца. Неки су пали, а неки због компромитованости морали да напусте Београд (Брана Перовић, Милада Рајтер, Славка Морић-Парента). Од РК има само понеки задатак (Павићевић), а од чланова КП свега око 20. С друге стране се по Београду налази пуно неких дивљих група, које су представљале остатке ранијег организованог рада по рејонима. Међу њима био је понеки члан КП, кандидат, маса компромитованих који су тражили везу за одред...

По предузећима скоро да није било готово ништа: један члан КП у Раковици (Илија Прица), једна партијка пред комисијом (Душанка Теофановић), а по другим предузећима и установама само ближи симпатизери. Обавештајна служба је недовољна, курира мало. Михајло ми је рекао да сам за сада једини месни повереник и да ћу имати, углавном, да сређујем стање у Београду. Задаци, који су следили из овакве ситуације били су: пре свега рашчистити баласт тих дивљих група и извући из њих најспособније и изграђивати их за будуће руководиоце, приступити формирању реонских комитета, ударити тешиште на нека предузећа као базе рада, с обзиром на скору ситуацију која може настати у вези са напредовањем Руса на Источном фронту. Затим, што пре створити услове за формирање НОО за Београд и одбора АФЖ (Антифашистички фронт жена), да бисмо обухватили и београдску буржоазију која није стала на страну окупатора.

ИЗГРАДИТИ што сигурнији кадар курира и извиђача. Побринути се, кроз стални контакт с људима, да се од њих добијају станови, како за одржавање састанака, тако и за повремено свраћање, а и за склоништа. Ово последње само је требало добити од људи, а склониште правити лично, да они који су се ту упутили и не знају како нам је тај стан важан и зашто нам служи. Напротив, треба да мисле да смо га одбацили као несигуран.

Свуда је требало налазити поверенике, нарочито у полицији. За своје кретање увек треба употребљавати извидницу, да не наиђемо на заседу, у случају да нам је нека веза пала преко ноћи. Све ово поставити на бази највеће конспирације и дисциплине. За најмањи прекршај конспирације требало је строго кажњавати”.
Ускоро јој је заказан састанак са везом, и то са Јанком Јанковићем, полицајцем Четвртог, антикомунистичког одељења Специјалне полиције Управе града Београда.

Приликом хапшења Вере Милетић, 5. октобра 1943. године, пронађена је и цедуљица на којој јој је Јанко Јанковић давао неке информације, што је био јасан доказ да је сарађивао са НОП. Јанковић је ухапшен 8. октобра. Пуковник Емануел Шефер, шеф немачке службе безбедности, тражио је 17. октобра да се Јанковић спроведе у немачку полицију, па је следећег дана заједно са Цветком Црњаком и доведен. Вера се сећала првих сусрета са Јанком.
“Речено ми је да ћу од сада имати да држим везу са обавештајцем из IV одсека Управе града Јанком Јанковићем. О њему ми је речено толико да је врло поштен човек, мало наиван, да симпатише нашу борбу, да нам је значајан због своје професије, али да треба да будем са њим врло обазрива јер се показало да не сме или неће да нам даје све што је потребно. Зато морам у разговору с њим да пазим да само добијам, а ништа не дајем. Ни сам Михајло није био начисто с тим које су побуде нагнала Јанка да нам чини услуге”, наводи се у препису запиника са саслушања Вере Милетић. Вера и Јанко поделиће трагичну судбину.

У БЕОГРАД

“МИХАЈЛО ми је рекао да ће да ме поведе у Београд. Иначе, рекао је да Београд треба некомпромитованих кадрова, нарочито жена ради лакшег кретања и рада. Рекао је да у Београду није тако страшно, као што се прича. Ја сам преко воље пошла, јер сам се већ била навикла на рад на терену, у покрету и са партизанима, и тамо сам се осећала сигурније. У Београд смо дошли путем преко Сремчице, Железника, Кошутњака, Дедиња и право у стан Парезановића. То је било крајем августа”, наводи Вера Милетић, како је то забележено у записнику из 1943. године.

САСТАНЦИ СА ЈАНКОМ

ВЕРА Милетић наводи да су комунисти илегалци сумњали у Јанка Јанковића и његове намере. Јанко је био полицајац, при том и пријатељ Божидара Бећаревића, начелника Четвртог одсека, који је било специјализован за борбу против комуниста.
“Чак се претпостављало да Јанко ово ради да би од нас нешто сазнао за полицију. Ради ове несигурности Михајло ми је забранио да се са Јанком виђам на другом месту сем у стану његове рођаке (Улица Веле Негринове 13 - госпођа Боса Ђорђевић), јер иако би нам хтео довести полицију, не би то учинио због своје рођаке. Везу са Јанком требало је да одржавам јер сам се лакше кретала и била некомпромитована. Са Јанком сам се састала 7-8 пута, и то по договору".

 Полиција на - нишану!

Београдски илегалци и комунисти за највећег непријатеља сматрали су Божидара Бећаревића, па је планирана његова отмица. Повезивање покиданих партијских веза у главном граду

ВЕРА Милетић прихвата, мада невољно, задатак од др Благоја Нешковића и партије да дође у Београд. По доласку у Београд, где је Вера студирала књижевност, обавила је дуге и исцрпне разговоре са Нешковићем, Светиславом Каначким, Василијем Бухом, Јанком Јанковићем, шефом картотеке Специјалне полиције Управе града Београда и полицајцем Цветком Црњаком. Била је изненађена, јер се од априла 1941. године, када је напустила престоницу, до септембра 1943. доста тога изменило. Комунисти су били десетковани.
Како се наводи у књизи “Београд у рату и револуцији” велики губици задесили су КПЈ у Београду крајем 1942. и почетком 1943. године. Многе ћелије су разбијене, а чланство КПЈ похапшено. У лето, пред долазак Вере Милетић у Београд, Јелену Поповић је упознао Благоје Нешковић са Василијом Бухом, који је добио задатак да обнови београдску партијску организацију. Њих двоје држали су састанке на Душановцу и Пашином брду и чинили све да повежу разбијене комунистичке редове. Вера, као појачање, долази крајем лета 1943. у Београд. Најдрагоценија веза јој је Јанко Јанковић, полицајац Специјалне полиције, о којем Вера иследницима прича:

”Од њега сам примила неколико пута саслушање извесних људи који су пали у ранијим провалама: Воје Илића, Жарка Катанића, Ане Буловић, Рађеновић Стевана и мислим да је било још неког, али се не сећам. Ја сам добијала на цедуљици имена оних чија су саслушања била потребна и цедуљу давала Јанку (Јанковићу прим. аут.). На састанку сам преписивала та саслушања и Јанко их је враћао. Исто ми је донео да прочитам један елаборат о снагама и делању партизана у Босни, који је упућен Гестапоу. То је одмах морао да врати”, наводи Вера Милетић.

ОНА, међутим, тврди да од Јанка Јанковића и његових обавештења нису имали неку велику корист, јер све изгледа, отприлике, овако: ”У IV одсеку се скоро ништа не ради. Чиновници су већином на терену, шеф је болестан, његов заменик Грујичић изгледа нема тако велику вољу да предузима неки нови рад. Агенти су се разлабавили, не долазе на време на посао и осећа се песимизам због ситуације на фронтовима. У вези са падом Обрада Папића, Милановића и Душка Јовановића до задњег састанка није знао ништа одређено да ми каже и да је Душко водио полицију до станова неких средњошколаца. Рекао је да ће сва тројица ићи у логор и то у прву категорију. То је био мој рад са Јанком. Пред одлазак из Београда Михајло ми је уз смех рекао да притежем Јанка ако се олењи, али да му главом одговарам за њега, јер нам је важан и поред шкртости његових обавештења”, наводи Вера Милетић у препису записника о својим везама у Београду пред “велику јесењу провалу 1943. године”.
Један од њених задатака био је и борба против озлоглашеног (“сматрали смо их великим крволоцима”) Четвртог антикомунистичког одељења Специјалне полиције Управе града Београда.
“Михајло ми је напоменуо када је полазио да ће за месец дана послати из Србије добре атентаторе, који ће поред тога што ће нас чувати, имати као један од првих задатака да ухвате шефа IV одсека (Божидара Бећаревића), да би се од њега добили подаци о држању раније палих другова и сва обавештајна мрежа. Док атентатори не дођу ми смо требали да припремимо све услове за то хватање. Хватање шефа IV одсека било нам је значајно и ради тога што се међу нама сматрало да бу у Управи града настали обезглављеност и расуло, пошто постоји уверење да ни Грујичић нити ико други није такав фанатик, ни да има такво искуство за борбу против комунизма као Бећаревић”.

После везе с Јанком Јанковићем, према препису записника са саслушања, Вера Милетић је почела да скупља и остале разбијене везе илегалаца по Београду.
“Прво сам упознала средњошколку Даницу Вучетин, коју ми је Браца предао у Рудничкој улици и рекао да ће ми она служити као друштво док се не снађем у Београду и као извидница на састанцима, али да је не смем користити за рад, јер је била хапшена. Она је била само скојевка”

КАКО се наводи у књизи “Београд у рату и револуцији” посебно велику групу активиста имао је на Дорћолу и Чубури Марко Стјепановић, са женом Станом, коју је преко Зорке Пајкановић повезао са Василијем Бухом, а овај је предао Вери Милетић. Осим тога, Вера је успела да успостави везу са Мирославом Лазовићем, али не и са Анком Шкорић, јер на заказани састанак није дошла, тако да није успела да успостави везу ни са Михајлом Павићевићем, који је био у групи са Анком Шкорић, а требало је обоје с Вером Милетић да сачињавају месно руководство КПЈ. Последњу везу коју је примила од Бухе била је са Добрилом Благојевић.

“Од дивљих група имала сам да рашчистим следеће: групу с Дорћола и Чубуре, коју је водила нека девојка средњег раста, смеђа, око 20 година стара, интелектуалка. Браца ми је рекао да ћемо је звати Сека. Она је силом прилика постала руководилац ове групе, јер је њен друг који је раније водио ову групу илегалан и треба скоро да путује. Са Секом ме је упознала Даница Вучетин. Секина група имала је у почетку око 22 човека, али је касније нарасла на 30 до 32. Група је била подељена у три дела и Сека ме је упознала са руководиоцима делова. То су: једна висока плава девојка, интелектуалка и запослена у неком предузећу. Затим, један младић средњег раста, смеђ, тешко болестан на плућима, врло бедно одевен. Најзад, један висок, плав младић, кројач, врло леп и елегантан, око 24 године стар. Са сваким сам разговарала појединачно и добила леп утисак. Они нису лично знали све људе у својим групама, јер је то било забрањено.

“ЗЛИКОВЦИ И БАТИНАШИ”

“ДОК се о Грујичићу (Радован, заменик шефа IV одељења Специјалне полиције Београда) више ширило у нашим редовима и у народу мишљење да је почео да запада у неку мистику и под утицај цркве, да се моли Богу за опроштај грехова итд. Као врло опасним сматра се још Штерић, који је требало да буде још прошле године убијен, па је погрешно страдао други човек с истим презименом. Међу оне који су требали доћи на ред за хватање или ликвидацију спадају: Влада Поповић, Бранко Глигоријевић, Витас, Сремчевић, Пајевић, а нарочито као издајник КП Блихер. Уз имена ових људи увек се употребљавао придев - зликовац и батинаш", навела је Вера Милетић пред иследницима, који су комунистичке планове, очигледно, предухитрили.

ЈАНКО - СТЕЉАН

ЈАНКО Јанковић рођен је 1909. године у Крагујевцу. За време Другог светског рата радио је као шеф картотеке Специјалне полиције. Уништавао је картоне илегалаца за којима су трагали Немци и агенти Специјалне полиције. Јанко Јанковић је стрељан 27. IV 1944. године у Јајинцима.
Војин Петровић, маја 1972. године, у знак захвалности према Јанковићу, подигао му је спомен-дом у Завлаци, између Ваљева и Лознице. Петровић је имао среће да истрага над њим током 1943. године буде уступљена Јанку Јанковићу, који је вешто исконструисао записник, да је Војин убрзо пуштен на слободу.

Црвени у - магли

 После “мартовске провале”, групе илегалаца у Београду су разбијене, и задатак Вере Милетић је био да их окупи и организује. Раковица - база за прикупљање и слање бораца у партизане

СЕПТЕМБРА 1943. године Вера Милетић покушава да повеже “дивље групе” илегалаца у Београду. То јој је и био најважнији задатак. Почиње на Дорћолу и Чубури, наставља са “другом групом коју је водио неки Огљен. Висок је, развијен око 25 година стар, свршени правник, али се од рата бави физичким послом. Он није члан КП, али је Браца имао у њега пуно поверења. Ово је била велика група од 40 до 60 људи, али врло замршена, са људима са свих страна. Било је ту и људи које је држао Стола Миловановић и требало је да их поведе у шуму, и људи неког ко је отишао на рад у Бор, а ову групу оставио. И многи други”, остало је у записнику са саслушања Вере Милетић.

Током септембра 1943. године Вера је преузела рад у "Фабрици мотора" у Раковици, или како она наводи у саслушању “Имала сам да поставим рад у `Ковници` и Раковици”. Како је записано у књизи “Београд у рату и револуцији” Вера је у раковичкој фабрици имала три члана “преко Прице, у `Ковници новца` Милана Ћесарова са Лазаром Ђурицом и Драгињом Ерцег; групу у Министарству пољопривреде и просвете преко Вере Перишић; у Народној банци преко Душанке Теофановић, део групе Душка Јовановића и Обрада Папића преко Бранка Омчикуса и групу учесника на принудном раду у Бору, коју је раније држао Слободан Босиљчић".

На саслушању Вера је рекла следеће: ”`Ковница`: Најпре ме је Браца упознао са једним човеком, око 30 година, средњег раста, плав, који се зове Милан. Станује у Истарској улици 23, у `Ковници` ради као помоћни мајстор. Он је на мене оставио повољан утисак, али ми је предочио веома тежак рад, јер су људи заплашени и неповерљиви. После два састанка, тражила сам да ме упозна са својим најбољим пријатељима Лазом и Драгицом. Они су ми се свидели...”.

НАСТАВЉА да од ово троје људи формира актив и одржава два састанка. Говорила им је о принципијелним стварима, шта је актив, како се људи придобијају, како што пре треба створити НОО и АФЖ. Затим, о "конспирацији и дисциплини, држањем пред класним и народним непријатељем”, рекла је Вера Милетић.
Било је и проблема, навела је да је то неки Бенек и његова група људи која је некада била повезана са КП. Њима је наложено да иду у шуму, али су то одбијали.
Посебо је значајно било сређивање стања у Раковици. Тамо су постојале партијске ћелије које су се после “мартовске провале” распале.
“Сређивање стања у Раковици није ишло брзо, јер се указала могућност да преко Раковице успоставимо канал за пребацивање партизана. Наиме, у село близу Раковице често долазе партизани и ми смо намеравали да тим путем одмах људе пребацујемо у чету. Илија је био непокретан и спор, зато смо поставили у ту сврху једног младића, кога смо звали Стева, за којег сам претпоставила да мора бити Лазовић, јер ми је у разговору рекао да се боји да га не провали Стојан и да је од времена његовог пада илегалан. Он је висок, сув, смеђ, има 20 или 21 годину, студент. Браца је мало разговарао с њим и предао мени да довршим разговор и предам га Илији, да га пребаци у поменута села ради успостављања везе. Илија је требало да му обезбеди пут, кад долази са терена. Стева је ишао два пута, али није успео да успостави везу, јер су тамо сталне борбе партизана и четника, па је одред стално у покрету, а политички радници не могу зато да се нађу. ПОСЛЕДЊИ пут када сам видела Илију, рекао ми је да је Стева јавио да је у изгледу сигурна веза и да ми спремимо људе. Оставила сам Илији да изгради канал и нађе водиче за људе који иду и да мене с тиме упозна. Утом сам ухапшена”, казује Вера Милетић.
Напомиње и да је требало да почне рад у Народној банци.
“Најпре је требало саслушати Душанку Теофановић, која се вратила из Немачке и саопштити јој да је кажњена ради неког признања пред полицијом у Сарајеву. Преко ње је само требало да добијемо људе, а њу да пошаљемо из Београда, јер је била директива да се не узима у рад нико ко је раније ма на који начин компромитован. Са њом сам се само два пута видела. Она је јако заплашена због тог свог хапшења и сматра да зато што је знају у Баници, неће моћи ништа да ради. Рекла је да је могла раније нешто више да учини док је тамо био неки Тома, али сада она нема никакав ослонац. Оставила сам јој у задатак да мора да приђе бар некоме од људи, које је раније виђала са Томом и да види како стоје услови за рад”.
Са Душанком је упознала, како каже Вера, Олга Накић, која се, такође, вратила из Немачке и која је раније искључена из Комунистичке партије због слабог држања пред полицијом у Сарајеву.
“Олгу знам са факултета. Са њом сам се виђала чешће, као са старом пријатељицом и причала о Немачкој, о старим друговима, итд. О раду са њом нисам ништа говорила, јер је удаљена од сваког рада. Браца (Василије Буха) је само користио да за неке људе служи као извидница. Од ње сам два пута примила писмо у затвореном коверту и предала га Браци” навела је Вера Милетић, пред иследницима 1943. године, закључујући да је то био сав контакт са Олгом.
Мада опрезна и окружена искусним илегалцима “пад” Вере Милетић питање је времена.

СМЕШТАЈ КОД ПАРЕЗАНОВИЋА

ОД доласка у Београд, Вера Милетић је била смештена у кући брачног пара Оливере и Мирослава Парезановић, у Ластиној улици 9, где се налазило складиште технике ПК и одакле се пропагандни материјал делио свим организацијама у Србији. На том послу Парезановићи су радили још од 1941. године.
Оливера и Мирослав били су у сталној вези са Благојем Нешковићем. У њиховом првом стану, у Улици Светозара Томића 6, налазило се илегално складиште партијског материјала. Преселили су се у Новокостолачку 15, где је партија, такође, имала своје складиште. Из безбедносних разлога селе се априла 1943. године у Ластину улицу, али се испоставило да ће ово место за њих, као и за Веру Милетић, бити кобно.

Дожић одао своје

 Лазар Дожић као партијски илегалац сарађивао и са полицијом, па је уследило хапшење комуниста у главном граду. Зашто се Благоје Нешковић држао пасивно, по страни

ДО дана данашњег Вера Милетић је према суду комуниста остала издајник. Мада та етикета није скинута, отвориле су се многе сумње. Од 5. октобра 1943. године, када је ухапшена, до данас много тога је речено и откривено. Једна коцкица у мозаику трагичног живота јесте и њен исказ који је дала иследницима Специјалне полиције Београда крајем новембра 1943, после хапшења у Ластиној улици.
“Последња веза коју сам имала била је силом прилика само техничке природе. То је веза са Вером Перишић, приватним чиновником. Она је некада радила као члан Комунистичке партије, али јој је у последње време здравље јако попустило, а и службу је напустила, те је била у врло тешким приликама. Преко ње је требало да дођем до људи из огледне станице у Топчидеру, `Хипотекарне банке`, са Пољопривредног факултета и са још неким, које је она све лично знала, а са некима од њих држала сталну везу (Милка, Никола). Ово двоје сматрали су себе за чланове Комунистичке партије, док их ми нисмо тако третирали.
Остали су све били поштени људи и симпатизери наше борбе. Ја сам са Вером о томе врло мало говорила, јер је имала доста посла, а ово нисам сматрала као хитну ствар (предузећа су била важнија). Тражила сам да ми преда списак тих својих људи, да бих ја боље упамтила и да бисмо тражили о њима обавештења и на другим странама. Утом, Вера буде послата од Браце да путује у Шабац. Тамо су била нека хапшења и она се сама била једва извукла овамо. Разболела се и ја је више нисам видела”, пише у записнику са саслушања Вере Милетић.
КАКО се наводи у књизи “Београд у рату и револуцији” - последња веза коју је Вера Милетић примила од Василије Бухе била је са Добрилом Благојевић. Још није била ни похватала све везе у Београду, а била је ухапшена - 5. октобра 1943. године.

“Тако ми је Браца рекао да у уторак, 5. октобра треба да изађем на неки састанак у Улици адмирала Вуковића, ја сам јој морала то на неки начин да јавим. За ранија обавештења о њој, ја сам користила Даницу Вучетин, да тамо идем или да пошаље једну своју пријатељицу Добрилу код Вериног вереника Додића у Четничку улицу бр. 30.
Овог пута отишла сам сама и поручила преко њега Вери за састанак. Представила сам се као Верина пријатељица Рада. Иначе, што се самог Додића тиче, он није напуштао своју собу због болести и на њега се никада није требало рачунати, мада је некада радио као одговорни функционер у Омладинском покрету. Одлука Партије јесте да се он остави сасвим по страни”, приписано је Вери Милетић у полицијском записнику.

У игри је, према историјској реконструкцији, већ био Лазар Дожић, бивши студент Београдског универзитета. Према историјским записима, он је хапшен у јесен 1941. године и тада је заврбован за полицијског шпијуна. Током читавог рата радио је за београдску Специјалну полицију, а илегалном покрету нанео је огромну штету. И његовом заслугом ухапшена је група са Вером Милетић, брачни пар Оливера и Мирослав Парезановић, Јанко Јанковић, Цветко Црњак, Василије Буха, члан Политбироа Покрајинског комитета КПЈ за Србију.
Лазар Дожић био је један од главних актера “мартовске провале” када је похапшен велики број илегалаца и комуниста. Тада је био члан четвртог рејонског комитета КПЈ и инструктор за три партијске јединице са терена који захватају улице Кнеза Павла, Xорxа Вашингтона, Душанову са Калимегданом. Тада је почео да ради за полицију, али веома суптилно. Никада није више ушао у зграду полиције, већ се Божидару Бећаревићу, шефу четвртог антикомунистичког одељања јављао телефоном. Извештаје које је писао потписивао је са Сотир Сотировић, Јаков Јаковљевић, број 1, инжењер...
ДОСТА касније почела је међу комунистима истрага поводом “мартовске провале”. Дожић овог пута обавештава полицију да се и на њега почело сумњати и да је партија одредила истрагу у вези његовог пуштања из затвора. Њега је, по свему судећи, открио Благоје Нешковић сравњивањем извештаја рукописа чију му је копију доставио Јанко Јанковић. После истраге препоручено му је да иде у сремски НОП, али је он то одбио. Ово историчарима оставља недоумице, а неким истражитељима и места за спекулације, јер је отворено питање зашто Благоје Нешковић није одмах реаговао када је схватио да је Дожић сумњив, већ дозвољава да се он на неко време повуче и запосли се у фабрици авиона? Да ли је Нешковић знао нешто више, питање је које остаје до данас отворено.
Тада, после ове провале, према наводима књиге “Београд у рату и револуцији” полиција укључује у игру Лазара Дожића, који је негде на улици видео Оливеру Парезановић, и уз његову помоћ сазнају за склониште у Ластиној улици 9. У ноћи између 4. и 5. октобра Парезановићи бивају похапшени. Код Парезановића била је смештена Вера Милетић од свог доласка у Београд у касно лето 1943. године.
“Добрила, коју сам горе поменула, јесте омладинка од 19 година, сусетка Данице Вучетин. То су биле све везе које сам ја примила у току три недеље рада у Београду. Форме рада биле су другачије, почињало се од актива, па су из њих требале да израсту партиске ћелије. О овоме има детаљно у реферату `О организационом питању партије`, који је нађен у мом стану", рекла је Вера Милетић 24. новембра 1943. године иследницима у Специјалној полицији.

ПАРЕЗАНОВИЋИ - СТРЕЉАНИ

НА саслушању у специјалној полицији, Оливера и Мирослав Парезановић признали су свој рад и открили су адресе станова у улицама Светозара Томића 6 и Новокостолачкој 15, који су служили за скривање илегалног партијског материјала, као и набавку радио станице.
Парезановићи су стрељани 7. септембра 1944. године у Јајинцима, крај Београда.

ХАПШЕЊА У БЕОГРАДУ

ВАСИЛИЈЕ Буха, члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Вера Милетић открили су полицији свој рад у Партији и углавном све људе и везе које су имали. Изузетак је била Крста Ђорђевић са којом је Буха имао везу и није је открио полицији. То је полицији омогућило да изврши нову, велику провалу у партијској организацији Београда, у којој су откривене многе везе са партијским организацијама и партизанским одредима у унутрашњости србије, а у Београду је похапшено око 40 особа, са којима су сарађивали, наводи се у књизи “Београд у рату и револуцији 1941 - 1945”.

Пресуда - стрељање!

Хапшење у Ластиној улици у Београду 5. октобра 1943. године. Непуну годину доцније, 7. септембра 1944. Вера Милетић стрељана на Бањици. Током саслушања у Специјалној полицији навела је 268 лица са којима је сарађивала током комунистичке активности.

ВЕРА Милетић кратко успева да остане илегално у Београду. Од краја августа, када је из Шумадије шаљу за Београд, до 5. октобра 1943. године, када је агенти Специјалне полиције хапсе у Ластиној улици 9. Само неколико часова раније на истом месту ухапшени су и њени јатаци Парезановићи, а Вера је остала сакривена у специјално направљеном склоништу.

Према препису записника са саслушања Вере Милетић, које је рађено крајем новембра 1943. године у одељењу Специјалне полиције, она је рекла и следеће:

"Велики се значај придавао држању курсева, јер се показало да је то врло корисно. Само, велика сметња у томе су били станови. Требало је десетак људи да седи у стану неприметно бар 15 дана. Михајло (Благоје Нешковић) и Браца (Василије Буха) су ради овога били јако забринути. Мени је било речено да одмах имам да се побрнинем да за себе нађем још који стан осим овог у који сам доведена. Међутим, ја то нисам била у стању да учиним, јер сам тек кратко време познавала своје људе. А правило је било да се има више станова, ако један буде угрожен, да се пређе у други.

Пред сам мој пад била сам са Брацом у неком стану код неког Трошаринца - Мирка Ђуровића, којем ме је Браца представио као своју пријатељицу Борку. Тај човек је некада радио у КП-у, али се разочарао у партијске руководиоце и начин рада па је одступио. Браца ми је рекао да са њим не разговарам о раду, јер он има доста опортунистичких схватања, већ да понекад ту свратим на ручак, јер доста добро материјално стоје. Код њега сам била 3-4 пута".

И ОЛИВЕРА Парезановић се сећала пред иследницима о својим првим утисцима које је стекла о Вери Милетић, када је ова доведена у њену кућу крајем августа 1943. године, у Ластину улицу. "О њој сам сазнала понешто из наших свакодневних разговора. Наиме, причала ми је да има друга који је доста старији од ње и налази се као функционер на терену у Србији, да се она у његовој близини налазила на теренском послу. Има родитеље у некој варошици у Србији, код којих се налази њено мало дете".

Вера је испричала, према записнику, да Парезановиће није познавала пре него што је по партијском задатку дошла у Београд. "Дошавши у њихову кућу, нисам се интересовала за њихову ранију функцију, само сам из приватних разговора са Оливером закључила да су радили на преношењу материјала и да је она путовала некада и у неко село. Ради чега - нисам знала, али сам претпостављала да је то у вези са материјалом. Пред свој одлазак на десетак дана, Михајло ми је рекао да Мирко има да држи неке људе, али да о томе неће обавештавати мене, него само ја треба да знам када он има састанак и да будем обазрива...

Михајло, како сам разумела, неће се више враћати за Београд и у плану му је да обиђе скоро сву Србију и да поклони већу пажњу партизанској војсци, нарочито око Лесковца, где су велике снаге. Тамо је дошао и један члан Врховног штаба (то ми је рекао капетан Марковић) да помогне нашем штабу, у којем су у изгледу неке реорганизације. У првом је реду било смењивање Брадоње (Радивоје Јовановић) и долазак за главног команданта у Србији Пере Стамболића. Михајла (Благоје Нешковић), Јакова и Брацу (Василије Буха) нисам раније познавала, нити сам знала њихова имена. То је све што имам да изјавим о свом раду уопште", крај је саслушања Вере Милетић, месец и по дана након што је ухапшена.
Истог дана, 5. октобра, када је "пала" Вера Милетић, ухапшен је и Василије Буха. Снашао се једино Светислав Каначки, који је запуцао на заседу и успео да побегне. Двоје челника београдске комунистичке организације било је у рукама агената Специјалне полиције. Почела су велика хапшења у Београду, а касније и по унутрашњости Србије. Већ првог дана, у ћелију са Бухом убачени су један агент и један притвореник, који је следећег дана требало да изађе из затвора. Преко њега је Буха упутио поруку за Јованку Букумировић-Богдановић, учитељицу. Полиција је ово сазнала и уследила су нова хапшења. Буха је открио и седиште Покрајинског комитета у Шумадијској улици.
ПРОРЕЖИМСКИ дневни ллист "Ново време" тек 23. децембра 1943. године извештава о хапшењима комуниста у Београду. Детаљно се описује хапшење Вере Милетић у Ластиној улици и, између осталог, наводи: "Женска је била Вера Милетић, студенткиња филозофије из Петровца на Млави, стара свега 24 године, позната властима још из свог предратног комунистичког рада. Ухваћена је под веома тешким околностима, са читавом штапском архивом, са лажним исправама, физички изнурена, психички скрхана разним неправдама, разочарањима и малтретирањима, коначно разочарана у комунистичку партију и у њене оружане партизанске одреде. Вера Милетић, одмах, на лицу места, пристаје да све призна. Доцније њено саслушање наводи имена 268 лица с којима је од 1939. године долазила у додир по комунистичком раду".

Како је записано, Вера Милетић је одмах по хапшењу доведена у затвор Специјалне полиције Управе града Београда, који се налазио у Ђушиној улици. Тамо је чекао Божидар - Бошко Бећаревић, шеф Четвртог одсека антикомунистичког одељења. Исти онај Бећаревић којег су комунисти планирали да отму. Наводно је Вери тада рекао: "Сто богова да те брани, дани су ти одбројани". Истрага над Вером Милетић, брачним паром Парезановић, Јанком Јанковићем и многим другима који су "пали" октобра 1943. није прекидана. Лукавством, батинама, претњама и мучењем полицајци су разбијали комунистичку организацију. Вера Милетић, рођена 8. марта 1920, стрељана је 7. септембра 1944. године у Јајинцима. Мада је од стрељања ове 24-годишње жене прошло нешто више од шест деценија, време није донело коначни суд. За једне је мученик, за друге издајник. Време није дало коначни одговор, можда ће то учинити људи.

ТРИК ИСТРАГЕ

ПРЕМА сећањима ухапшених у истражном затвору, пре јутарње шетње постављан је сто у један ћошак за којим би седела Вера Милетић. На столу, пред Вером била је гомила папира. Бећаревић је и на овај начин желео свима да покаже како је сломио вољу Вере Милетић и како она сарађује са полицијом. Хтео је пред свим затвореницима да покаже како она опширно пише своја сећања на партизански и илегални рад.

Сведок из суседне ћелије

Илегалац Живојин Миљковић, ухапшен 11 дана после Вере Милетић, уверен је да Вера није издала саборце. Како је Миљковић избегао трагичну судбину бањичких логораша.

ПОСЛЕ хапшења Вере Милетић, члана окружног комитета Комунистичке партије, у Београду је похапшено на десетине комуниста. Рације су настављане и по унутрашњости. Похапшено је за неколико дана на стотине људи. Агенти Специјалне полиције имали су пуне руке посла, а комунистичка илегална организација готово да је разбијена. Међу ухапшенима био је тада и Живојин Миљковић, с илегалним надимком Црни. Пао је 16. октобра 1943. године, 11 дана после Вере Милетић, Василија Бухе, брачног пара Оливере и Мирослава Парезановић...
Рођен 1925. године у Параћину, долази у Београд 1935. Од 1941. активан у покрету, а од 1942. године и у Комунистичкој партији. Искључен из Патрије 1952. године због “небудности”.
- Мој комесар је отишао на Голи оток, а ја нисам упозоравао на његово понашање - објашњава данас Живојин.
Сећа се да је септембра 1943. похађао Техничку школу. Исте године илегално се повезао са Вером Соколов Митровић и Елзом Метелник.
- Тако негде, 7. октобра, Вера Соколов ме је послала на састанак на углу данашњих улица Београдске и Његошеве. Кад сам отишао тамо, са партијском одговорношћу да могу да чекам четири минуте, ја сам продужио десет, али се нико није појавио. Вратио сам се код Вере, она је кратко рекла: “Живко, провала. Ја одлазим за Мачву да успоставим везу”. После неколико дана она се вратила, а ја сам отишао код Драгана Митровића. После неколико дана када сам се вратио код ње, она је већ била ухапшена.
ТАДА је у стану Вере Соколов Митровић ухапшен и Живојин.
- Вратио сам се код ње, али ме је тамо сачекала полиција и ухапсила у њеном стану, у данашњој Улици Максима Горког. Када сам довезен у Ђушину улицу, убацили су ме у ћелију у којој су били Драго Чолаковић, брат Родољубов, и Никола Королија. Онда сам поступао по правилима држања пред класним непријатељем. Нисам смео да говорим ни њима зашто сам тамо. Королија ме је питао ко је пао, а ја сам им рекао - Вера Соколов. Пошто је он био искуснији, рекао ми је да се припремим, јер ће ускоро иследници доћи по мене. Ја сам се припремио за ислеђивање.
- Одвели су ме у неку собу. Саслушавао ме Блихер. Одмах је почео да ме туче штапом. Ударао ме је по глави. Шикнула је крв, и ја сам викнуо: Убиј ме, немој да ме мучиш. Тек тада је почело саслушавање. Рекао сам да ми је Драган Митровић школски друг, а да ме је Вера Соколов спремала из математике. Када сам се вратио у ћелију дали су ми воде и шећера. Остао сам ту од 16. октобра до 22. децембра, када сам пребачен на Бањицу, у логор.
Приликом хапшења рекао је да је рођен 1926. и та мала лаж или велика сналажљивост спасли су му, највероватније, живот. Тада, званично, није био пунолетан, већ је имао 17 година. То је био вероватни разлог што је касније упућен у Смедеревску Паланку, на преваспитавање, а не на стрељање. Ипак, на Бањици је био од 22. децембра 1943. до 12. фебруара 1944. године.
- Била је то велика провала. Само је неки радник из моје ћелије поменуо Веру. Рекао је да је он доносио храну у Ластину улицу.
Од хапшења, 5. октобра до краја новембра Вера је саслушивана. - Ја сам слушао то саслушавање. Рецимо, она наведе неко име, а иследник одмах каже: "Такав не постоји, погинуо је". Чуо сам да је питају је шта је било са овим, она каже: "Побегао је", а овај је ухапшен. Тако је то ишло - прича Живојин.
Каже да је и виђао Веру Милетић у затвору који се налазио у Ђушиној улици.
- ЈА сам био у ћелији број 19, величине метар и по са три метра. Саслушавана је у соби поред нас. Када су је доводили, ми смо отварали шпијунку на гвозденим вратима. У новембру 1943. године чуо сам да говори за неке особе из пожаревачког одреда. Ја сам сконцентрисано слушао, јер сам многе људе тамо знао. Скоро десет дана је саслушавана. Ноге су јој, сећам се, и тада крајем новембра биле у завојима. Мада је од њеног хапшења 5. октобра до краја новембра прошло више од 45 дана, још увек је тешко ходала. Пребијана је. Видео сам и Василија Буху, глава му је била завијена као да је имао чалму. Јанка Јанковића сам виђао са плавим шеширом на глави. У почетку саслушавања био је уредан, али временом је пустио браду и занемарио изглед - сећа се осамдесетогодишњи Живојин.
Сви који су хапшени, објашњава Живојин, чим би били, евентуално, пуштени из затвора морали су да иду у партизане. Они који су хапшени пре рата, ишли би у Русију на школовање. Било је, ипак, доста оних који нису хтели да напусте Београд.
- Даница Вучетин је била хапшена, па је пуштена. Наводно се повезала са Јеленом Поповић, која је, убеђен сам, била “кртица”, сигуран сам да је радила за полицију. Полицајци Јелену нису ухапсили, мада су знали за њу - сумња и данас, после шест деценија, Живојин Миљковић.
Слободанка Стефановић, наставља Живојин, хапшена је 1942. године и она је признала за многе који су касније привођени у Управу града Београда. Он тврди да је Слободанка Стефановић полицији испричала и за Веру Милетић, која је тада била трудна.
- Испричала им је за Веру, која је тада била на терену, у Раму, са партизанима. Рекла им је све о њеном илегалном и партизанском раду. Да је у другом стању, да је члан Окружног комитета - каже Миљковић.
Разговарао је Живојин и са Браном Перовић, женом Благоја Нешковића, тражио је истину, а добио питања.
- Сигуран сам да Вера није рекла ништа више од оног што је морала. Био сам тамо, и знам и времена и људе. Вера Милетић је нешто морала да прича, али многи су остали у илегали и после њеног пада. Та млада жена била је окружена интригама, издајом и вихором рата. Она није издала, њу је то време изиграло - верује и данас Живојин Миљковић.

ТРАГИКА ДАВОРЈАНКЕ

- СЕСТРА од тетке Вери Милетић је Даворјанка Пауновић Зденка. Имала је чин мајора и била одликована орденом братства и јединства, као и орденом Отаџбинског рата СССР. Када је дошао Тито у Београд 1941, Ћећа Стефановић је повео Даворјанку, Слободанку Стефановић и Веру Милетић. Пошто је Даворјанка говорила два језика, Тито је узео за секретарицу. После рата, 1945, њени родитељи су долазили код ње у Београд. Одмах су јој пребацили да је Вера поклекла, али им је она одговорила да њена сестра није издајник. Причала је то и Олги, сестри Вере Милетић. Веровартно је и она знала нешто, јер је била са Брозом. Она 1946. године одлази у Голник на операцију плућа. Тамо умире. Све то ми је испричала Олга Милетић, рођена сестра Вере Милетић - објашњава Живојин Миљковић.

РАКИЈА СА БЕЋАРЕВИЋЕМ

- ДАНИЦА Вучетин је причала Ради Филиповић, која се касније удала за Сава Корвалинка, Словенца, пуковника, да је Вера Милетић пила ракију са Божидаром - Бошком Бећаревићем, шефом Четвртог антикомунистичког одељења и њеним иследником. Чуо сам ову причу, и после неког времена сазнао број Даничиног телефона. Назвао сам тај број желећи да чујем истину, али је Даница у међувремену умрла - прича Миљковић.

Пишу: Угљеша Балшић и Вељко Лалић

ИЗВОР:
Вечерње новости - интернет издање (2004. год)
https://www.novosti.rs/c/feljton/446/vera-miletic-mucenik-ili-izdajnik